Беседа на славу Храма Светог Великомученика Димитрија

У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,

     Данас славимо једног од најсветлијих војника Христових – Светог Великомученика Димитрија, заштитника града Солуна, али и једног од најдражих светитеља у нашем народу. Његово име, као златним словима урезано, стоји у историји Цркве као сведочанство да се вера не доказује речима, него крвљу, вером, постојаношћу и љубављу према Богу до краја.

Свети апостол Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; а сад ме чека венац правде“ (2. Тим. 4, 7–8). Ове речи као да су написане управо о Светом Димитрију. Он није био војник само цара земаљског, него пре свега Цара Небеског. Када му је земаљски цар наредио да се поклони идолима, он је изабрао да остане веран Христу, и тиме је показао да је истинска победа — победа душе над страхом, победа истине над силом. Свети Димитрије је живео у време када је бити хришћанин значило потписати себи смртну пресуду. Али његова вера није знала за компромис. Док су идоли падали, он је остајао усправан. Док су многи ћутали, он је говорио. Док су се многи склањали пред моћима Рима, он је сведочио силу Божју. Зато и Црква пева: „Велики си, Димитрије, и чудеса твоја велика!“

Његово мучеништво није било тренутак слабости, него највећи подвиг снаге. Када је стајао у тамници и молио се Богу, анђео му се јавио и рекао: „Мир с тобом, страдалче Христов!“ И тај мир, браћо и сестре, није био као што свет даје, него онај мир који превазилази сваки ум (Фил. 4,7). То је онај мир који осећа човек кад зна да је истина на његовој страни, чак и ако све друго око њега гори. И данас, када погледамо наше време, не недостаје мучеништва — само су му облици другачији. Данас се човек не баца лавовима, али га свет баца у јаму равнодушности, неверја, безнађа, корупције и страха. Данас не тражи од нас цар да се поклонимо идолима, али нам се намећу нови идоли: новац, слава, ужитак, моћ, лажни успех. И ту, у том невидљивом боју, Свети Димитрије нам стоји као узор. Он нас позива да останемо усправни, да не издамо Христа ни онда кад то изгледа лакше. Јер шта користи човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16,26). Ово питање Господње одјекује кроз векове и данас звучи можда гласније него икада. Свети Димитрије нам даје одговор – вреди све изгубити, само не веру. Зато се и данас његово име спомиње са страхопоштовањем. Његов град, Солун, назван је „градом Димитријевим“, јер га је својим молитвама више пута избавио од непријатеља, од болести и страдања. Али и наш народ је примио његово име у срце. Сваки Митровдан у Србији мирише на слогу, топлину, породични благослов, јер славимо човека који је остао верни војник Божји до смрти — и зато задобио живот вечни.

    Нека нам Свети Димитрије буде пример да и ми, у нашем времену, у својим породицама, на радним местима, у школи, у заједници, будемо храбри сведоци истине. Нека нас његова молитва подсећа да вера није само традиција, него жива сила која преображава живот. Ако се ми постидимо Христа у овом свету, и Он ће се постидети нас; али ако се ми Њега држимо, Он ће нас исповедити пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10,32–33). Данас, када славимо нашу храмовну славу, није довољно само упалити свећу и изговорити молитву. Треба упалити светлост у срцу, као што је Димитрије носио светлост вере у тами незнабоштва. Треба имати снаге да се супротставимо злу — не мачем, него добротом; не гневом, него истином; не осветом, него љубављу. Свети Димитрије није освајао градове, али је освојио Царство Небеско. Није победио војске, али је победио грех и смрт. И та је победа вечна, јер је крв мученика семе новог живота.

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде подсећање да се не бојимо исповедати Христа у времену које Га све више одбацује. Да чувамо веру у својим домовима, да се учимо покајању и смирењу, да се боримо против равнодушности и себичности. Јер ко остане веран до краја, каже Господ, „тај ће се спасти“ (Мт. 24,13).

       Нека нас молитве Светог Великомученика Димитрија укрепе, нека сачувају овај свети храм, све нас и наше породице, и нека његов пример буде светлост која нас води ка Царству Небеском. Амин.

БЕСЕДА НА ПРИЧУ О СЕЈАЧУ И СЕМЕНУ(Лк 8, 5–15) Недеља двадесет прва по Педесетници

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Драга браћо и сестре,

Христос нам данас предаје причу коју сви знамо напамет, али коју ретко када чујемо срцем – причу о сејачу и семену. И сваки пут када је чујемо, она постаје као огледало у које гледамо себе: какво сам ја земљиште? Шта се дешава са Божијом речју у мом животу? „Сејач изиђе да сеје семе своје...“ (Лк 8,5). Христос је тај Сејач. Реч Његова је семе. А ми – ми смо земља. И ту већ почиње сва борба. Господ сеје без престанка. Не гледа да ли је тло каменито, обрасло трњем или добро; Он сеје, јер љубав не мери. Али резултат зависи од онога шта је у нашем срцу. „Ко има уши да чује, нека чује!“ (Лк 8,8). А ми често слушамо, али не чујемо. Видимо, али не видимо. Наше срце је постало као пут по коме свако гази: медији, политика, сензације, туђа мишљења, страхови. Божија реч падне, али је брзо покупе „птице“ овога света – празне речи, подсмех, равнодушност. У Србији данас видимо то свуда: реч истине више никога не потреса, реч правде звучи наивно, реч љубави као слабост. А Христос и даље сеје. И даље зове. Али питање остаје: где пада семе у мом животу? Да ли у дубину или по површини, где ће га први ветар однети? „А које паде на камен, то су они који кад чују, с радошћу примају реч, али корена немају; за неко време верују, а у време искушења отпадају.“ (Лк 8,13). Колико пута и ми тако живимо? У цркву дођемо кад нам је тешко, кад се неко разболи, кад нас нешто притисне. Примимо Божију реч, али плитко, без корена. И чим ветар дуне – све ишчезне. Наше друштво данас личи на то каменито тло: лако се заносимо, лако палимо, али и лако одустајемо. Кад дођу искушења, кад треба издржати, често одмахнемо руком: „Нема вајде…“ А управо тада вера треба да пусти корен. Јер без дубине, без покајања и трпљења, све остаје само површан осећај – леп, али кратак као зрак сунца после кише.

„А које паде међу трње, то су они који чуше, али отидоше и у бригама, богатству и сласти овога живота загушише се и не доносе плода.“ (Лк 8,14). То је, признајмо, наша слика данас. Никад више гласова, а никад мање тишине. Никад више вести, а никад мање истине. Никад више слободе, а никад више заробљених душа. Гледамо како нам деца расту пред екранима, како породица губи дубину, како се народ дели око свега – политике, спорта, друштвених тема – а све то трње, браћо и сестре, полако гуши оно семе у нама. И зато не чуди што у овој нашој Србији, иако смо крштени, иако се називамо православнима, често живимо као да Бога нема. Јер трње овога света – страх за плату, за статус, за углед – загуши све што је Христос посејао. Страх нас паралише, гнев нас заслепљује, равнодушност нас убија. И онда кривимо све и свакога, а не видимо да је проблем дубоко у нама – у срцу које није припремљено. Али Христос нам говори и о добром земљишту. „А које на добру земљу паде, то су они који слушају реч с добрим и чистим срцем, држе је и доносе плод у трпљењу.“ (Лк 8,15). То је човек који не само да чује, него и живи оно што је чуо. Чисто срце није безгрешно, него срце које је спремно да се каје. Срце које не каже „ја знам боље“, него „Господе, научи ме“. Такво срце доноси плод. И такав човек постаје светлост свом дому, својој заједници, свом народу.

Можда мислиш: „Мали сам, шта ја могу?“ Али сетимо се речи Господњих: „Тако нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт 5,16). Једна искрена реч, једна добра мисао, једна праштајућа рука – то је већ плод. И Бог га види. Наш народ је данас као земља која је уморна. Толико пута прекопана, рањена, опечена – од историје, од неправде, од самих себе. Али чак и најтврђе тло може постати плодно кад га ороси киша милости Божије. И можда баш зато све ово што гледамо – немир, протесте, неправду, гнев – нису крај, него позив. Позив да се вратимо ономе што нас чини народом Божијим: правди, вери, милости и истини. „Ако се мој народ, који се зове именом мојим, понизи и помоли, и потражи лице моје и врати се са злих путева својих, тада ћу га услишити с неба и опростићу му грех и исцелићу земљу његову.“ (2 Днев. 7,14). Није касно, браћо и сестре. Никада није касно да човек постане добра земља. Али морамо дозволити Богу да нам преоре срце – да ишчупа трње, да разбије камен, да утиша буку. Свет није изгубљен ако постоји бар једно срце које прима реч Божију. Народ није изгубљен ако постоји бар један човек који се каје. И ти можеш бити тај човек. Јер свако срце које омекша пред Богом постаје добра земља – и на њој ниче живот.

Нека нам Господ подари да будемо таква земља, да Његова реч у нама израсте у плод вере, љубави и наде, и да кроз нас поново процвета ова наша земља Србија. Амин.

Беседа на празник и славу храма Преподобне мати наше Параскеве

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас, браћо и сестре, пред нама стоји лик једне кротке, али неустрашиве жене, једног тихог, али громогласног сведока Божије силе — Преподобне мати наше Параскеве, коју српски народ са љубављу назива Светом Петком. Она је једна од оних светих душа које су свет осветиле не речима, него животом. Она није држала проповеди, није писала књиге, није имала чин, положај ни власт, али је имала нешто веће од свега тога — потпуну љубав према Богу и спремност да све остави ради Њега.
Рођена у благочестивој породици у Епивату, недалеко од Цариграда, већ као девојчица осетила је да срце њено не припада овоме свету. Када је у цркви чула речи Христове: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мк. 8, 34), то није остало за њу празан звук, као што за многе од нас остане. Те речи су у њој постале огањ који је све земаљско сагорео. Раздала је све што је имала, напустила дом и родбину, и пошла путем који свет не разуме — путем молитве, поста, самоће и непрестане борбе са самим собом. Али тај пут, који је свету изгледао као лудост, био је пут Божије мудрости. Јер како каже апостол Павле: „Лудост Божија је мудрија од људи, и слабост Божија је јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). У пустињи, где није било ничега осим камена, ветра и глади, Света Петка је стекла оно што свет не може дати — унутрашњи мир, радост Духа Светога, и очишћено срце које је гледало Бога.
Свети оци кажу да је пустиња место где човек чује своју душу, јер се у тишини открива истина о нама. А Света Петка је у тој тишини препознала своју ништавност, али и Божију милост. Њена молитва није била гласна, али је била моћна. Њене сузе нису биле показне, али су пред Богом биле скупоцене. Њено смирење било је дубље од мора, и зато је њена снага постала неуништива. 
Иако је телом била жена, она је духом постала јунак. Ни страх, ни самоћа, ни глад, ни подсмех људи нису могли поколебати њену љубав према Христу. У времену када је свет тражио славу и богатство, она је тражила само једно — Царство Божије. И зато јој је све остало дато као награда. Када је предала душу Господу, тело јој је остало нетрулежно, као живи сведок да је Бог прославио оне који су Њега прославили.
Кроз векове, мошти Свете Петке постале су извор благослова и чудеса. Где год су биле ношене, народ је осећао да са њима иде сама благодат Божија. Болесни су оздрављали, жалосни се тешили, грешни враћали на пут покајања. Једном речју, она је наставила да чини оно што је чинила и за живота — да моли Бога за људе, да помаже, да исцељује, да подиже. И није случајно, браћо и сестре, што је наш народ тако дубоко везао своје срце за Свету Петку. Срби су вековима у њој видели своју духовну мајку, своју заштитницу у страдањима и свој ослонац у невољама. Кад год је било најтеже, кад су горела села и рушени храмови, народ није говорио само „Боже помози“, него и „Света Петко, моли Бога за нас“. Она је постала симбол женске снаге, али и духовне трезвености, симбол тихе, али непоколебиве вере. Погледајмо само колико се молитвено поштовање, љубав и оданост према овој светитељки распространила: у Србији, Босни, Црној Гори, Румунији, у Бугарској, чак и међу нашим људима у туђини. Свака кућа која има икону Свете Петке као да има прозор према небу. Њено име се не изговара само као спомен, него као молитва. Јер она није далека прошлост — она је присутна сада, жива у Цркви, као сведок да је Христос исти јуче, данас и у векове. Али, ако желимо да заиста будемо њени потомци по вери, не по имену, онда морамо научити оно што је она живела. Њен живот нас учи да се светост не мери само великим делима, него дубином срца. Да се Бог не открива у слави, него у смирењу. Да се мир не купује, него се моли. И да је највеће чудо — не кад се болесник исцели, него кад човек опрости, кад се срце очисти од злобе и гордости. Света Петка је својим животом показала да је права храброст у томе да се човек не плаши истине о себи. Да се суочи са својим слабостима и каже: „Да, грешан сам, али верујем у милост Божију.“ То је оно што нам данас недостаје — та храброст срца, та одлучност да се не живи по инерцији, него по Јеванђељу. Јер, шта нам вреди све што имамо, ако смо изгубили духовни мир? Шта вреди кућа пуна хране, ако је празна љубави? Шта вреди технолошки напредак, ако је човек назадовао у човечности? Света Петка би нас данас, када бисмо је питали, сигурно тихо опоменула: „Вратите се једноставности, молитви, посту, тишини. Вратите се Богу, јер без Њега све је привид.“
И заиста, браћо и сестре, она је као светлост у нашем времену таме. Њен лик нас подсећа да је могуће живети чисто у нечистом свету, да је могуће бити миран у буци, да је могуће бити Божији у времену када се све продаје. Њена молитва је и данас штит за све који јој се са вером обраћају. Многи су сведоци: мајке које су добиле децу после година неплодности, болесни који су устали, они који су били у очајању а нашли утеху. Али највеће чудо није у исцељењу тела, него у исцељењу душе. Она чини да се човек опет сети шта значи бити жив — а жив је само онај ко воли и прашта.
Зато данас, на дан њеног спомена, нека сваки од нас погледа у своје срце. Ако смо пали — нека нас она подигне. Ако смо изгубили веру — нека је она обнови. Ако смо ожестили срце — нека га она омекша својим молитвама. И нека нас научи да и ми постанемо као она: тихи, али јаки, смирени, али непоколебиви, сиромашни у стварима, али богати у Богу.
Нека Света Петка, мати наша молитвеница, буде са нама, са овим храмом, са свим који данас славе, са свим нашим народом у отаџбини и расејању. Нека њене молитве чувају све који страдају, нека укрепе болесне, нека утеше жалосне, нека просветле заблуделе. И нека нас све приведе Господу, коме је она служила свим својим бићем.
Нека је благословен дан њене славе, и нека њено име буде похвала у срцима свих који љубе Христа. Света мати Параскево, моли Бога за нас. Амин.

Ко је мој ближњи (апологија једном просветном раднику)

"☑️ Studenti su nam OTVORILI OČI, na čemu im neizmerno hvala.

❌ On nam je ZAPUŠIO UŠI, a onda nas sve pravi ludima da haluciniramo.

I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa.

 ❗ Svi mi moramo sami da preuzmemo odgovornost za sebe i "SPASIMO NAPAĆENU DUŠU!"

*NEMA VIŠE PODRŠKE* (prosveta studente, narod prosvetu...)!

*Svako mora da ODGOVARA I BORI SE ZA SEBE!*

Zbijmo redove, UĐIMO U TOTALNU, ALI BAŠ, BAŠ TOTALNU OBUSTAVU 3 DANA, a ne da se razvlačimo 3 meseca.

Nema smisla prema studentima. Oni jesu mladi, perspektivni, strpljivi i imaju ceo život pred sobom, ali nije lepo da im mi (odrasli i da ne kažem kakvi smo) ćerdamo mladost i iznurujemo ih.

HVALA STUDENTIMA što su zapalili vatru,

PROSVETARIMA što su je raspirili,

ali... sada je red da CEO NAROD, zajedno sa nama, postane čuvar vatre i, bez dugog "dinstanja", sprži sve loše ostatke prošlosti."

(Текст скинут са преписке из вајбер групе)

Још у она времена Христовог телесног бивствовања на земљи беше примера одпадања од вере, напада на верујуће, покушаја да се оповргну Христове намере и дела кроз омаловажавање самих Апостола и Христа. Оно што нам је ГИХ донео у овај свет је наука која нас поново приближава човеку и његовој истинској природи коју је задобио стварањем. Та природа у бити је била покретачка у смислу самог стварања: Човек је створен од Бога да би, добивши слободу од Творца, стварао на Земљи на спасење свију и целога света кроз своју делатну способност, способност да размишља идејно и искаже то обликујући свет у добру. На жалост, десило се то што се десило после човековог отцепљења од Бога и изгнанства из Раја али човек је и даље остао у својој слободи да ствара и кроз ту слободу да се покуша вратити своме Творцу једног дана. Доласком Христа у овај свет нашла се могућност повратка Творцу кроз самог Христа. Постали смо Тело Његово тј. Његови удови док је сам Христос глава која нас води кроз овај живот. У својим делима Христос нам показује једну контру од оне латинске изреке homo homini lupus est где ставља човека као битну ставку за наше будуће спасење. ГИХ има делатних примера када исцељује непознате људе, болеснике и немоћне, људе које није ни сам познавао по људској природи и није био у никаквом сродству крвном са њима али је у тим људима видео вапај иконе Божије која је тражила спасење кроз покајање и искупљење и коначно враћање у статус првобитне створене слике Божије. Где смо сада после свега овога? Наизглед близу али на жалост још увек иконично далеко Богу. Не сличимо Њему ни по ком основу, чиними се. Имамо, повремено, "испаде" са моралном одговорношћу које личе на Божије дело и неку врсту врлине али још увек је то само блед одраз првобитне иконе Божије. Човек као слободно биће Божије данас своју слободу исказује кроз разне видове остварења. У њима себе проналази али се и у неким остварењима и губи. Дајем пример остварења данашњег образовног система у коме сам већ више од 14 година као једног од битних ствари у човековом животу кроз који пролазимо сви као ученици, учитељи, наставници, педагози и професори. Остварити се као део просветног система - у овом случају мислим на просветног радника грубо речено - је дивна живитна увертира за стицање социјалних животних компетенција и, пре свега, искуства једне посебне заједнице учених и образованих људи који своју енергију устремљују ка младој струји, будућим наследницима и новим мислиоцима - деци. Горе наведени пример једне колегинице из просвете која се коснула окривити Бога(цркву)"I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa"   због вишемесечних студентских и грађанских протеста, у којима су и просветни радници имали итекако запажену улогу у вођењу, организацији и подршци студентима као и самих просветара који су на ивици егзистенције и поштовања од стране државе. Уз дужно поштовање моје колегинице не могу а да не одговорим на ову реченицу која ми је као вероучитељу и ђакону СПЦ запала за око и боде ми душу. Иако подршку од Његове Светости Патријарха Порфирија студенти и грађани нису баш осетили у патријарховим беседама морам да напоменем колегиници да Црква као организам је жива и увек у покрету јер саму Цркву чине људи хришћани, крштени у цркви, који сматрају и верују да је Господ Исус Христос њихова глава тј. онај кога ми следимо у животу и својом слободом исказују своју веру и покорност према Њему. Слободно ћу то превести као Идеал хрушћанског живота. Дакле, Њему се молимо, Њему се исповедамо, Њиме се заклињемо и Њиме се причешћујемо. Самим тим бих је и упитао да ли је икада, у своме животу,  осетила овај начин живота? Да, ако не сваки дан, сваке недеље одлази у цркву на литургију, причешћује се, пости, исповеда се, каје се, греши, просто да живи живот једног православног хришћанина у савременом свету. Црква је дакле заједница људи и Бога која се остварује у Евхаристији односно у заједничарењу на литургији(богослужењу). Овим желим да колегиници кажем да Бог није исто што и Црква јер Бог не окреће леђа човеку. Пре ће бити да човек окреће леђа Богу(сетими се Адама и Еве и њихове непослушнисти којом је резултирало да човечанство тражи нову могућнист за спасење кроз Христа који касније долази у свет). У свету, овоме какав јесте и каквим га знамо, човек човеку окреће често леђа због разноразних интересних група и тако једни другима у много чему постајемо вукови у јагњећој кожи или грабљивице. Ако сте православни хришћанин оваквих ствари ћете се нагледати или осетити на својој кожи и у самој Цркви међу хришћанима и међ'  свештенством. Данас је политика узела маха у животу обичних грађана па и самих верника православних хришћана. Комшије се више не свађају само због ограде већ и због политичког опредељења у коме се разилазе.  Имамо слободу да бирамо странку и изаберемо страну која нам одговара. Такође имамо слободу и критички да доносимо закључке и да, када је нешто лоше у држави или у заједници, критикујемо власт, опозицију, некога ко нам није истомишљеник, породицу па чак и саму Цркву. Апостол Павле је у својој посланици написао да нам је све дозвољено у слободи али да нам баш све у тој слободи и није на корист и на спасење. Свакојаке помисли човеку долазе у тренутцима слободног изражавања, а та слобода може слободномислећег човека и да одведе подаље од истинског пута. Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот те смо ми, као његови следбеници, дужни да тим Путем идемо; том Истином исказујемо свој став и тим Животом живимо наш овоземаљски тренутак. 

Дакле, сви ми морамо да преузмемо одговорност за себе саме али да спасимо "напаћене душе" без Бога(који нам је "окренуо леђа") чиними се да не би могли. 

На крају да поручим колегиницама и колегама просветарима: Ви сте со овој земљи, поред свештенства. Ви сте образ овог народа и нада да ће младост и лепота наше земље, обликована вашим рукама, израсти у нешто за шта се сада тренутно боримо. Све ово само уз Христа Господа је могуће јер нам он даје снагу у животу. И на крају да не заборавимо и ово: Бог има задњу реч. Не врховни вођа, не студент, само Бог. Слободу коју нам је дао искористимо на паметан начин спасавајући наше душе и гурајући једни друге напред.

Ватру је упалио и донео Христос. Апостоли су је преузели од Њега и предали свештенству и народу на даљу надлежност, чување и распиривање. Ватра се шири и срца су нам загрејана. Маран Ата. Амин. 

Беседа у Недељу једанаесту по Духовима

Савремени одговор на текст Јеванђеља по Матеју (18, 23–35) - прича о немилисрдном слуги

Управо смо чули страшну и спасоносну Христову причу о слузи коме је цар опростио сав дуг – огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.

То је огледало у које треба сви да погледамо: Бог нам свакодневно опрашта, а ми ближњима често меримо ситно и памтимо дуго.

Прва лекција: опроштај није слабост, него права снага. Он није брисање истине или потискивање онога што је учињено; опроштај је одлука да прекинемо освету. Правда се не укида када опраштамо – напротив, она постаје могућа. Јер тек кад престанемо да зло враћамо злом, можемо очистити срце и јасно видети шта је исправно и праведно. Истина увек на крају излази на светлост, а лаж има свој рок трајања. Сила може да заглуши, али не може да излечи оно што је сломљено у души.

Зар није тако и у нашим домовима? Муж и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да излечи све. То је реч која руши зидове љутње, склапа ране и гради мостове љубави. Почетак опроштаја је крај самосажаљења; почетак мира је крај „књиге дугова“ коју свако од нас носи у себи.

Исто је и у друштву: на послу, у школама, у комшилуку. Памтимо увреду као благо, а добро заборављамо. Држимо спискове: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога погледао попреко. Постајемо затвореници сопствених евиденција, уместо слободни људи опроштаја. А слобода долази кад прекинемо круг: први приђи, први поздрави, први понуди руку — не зато што је други „заслужио“, него зато што је Христос теби већ све опростио.

Наш народ данас стоји између неправде и страха. Србија је уморна од подела и тврда од сукоба. Они који имају моћ често доносе одлуке које гуше слободу и правду, а народ који стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, уме да буде дочекан насиљем. То је слика немилосрдног слуге у јавном животу: заборављена милост рађа ново дављење. Али управо ту почиње наша хришћанска одговорност: не смемо да игноришемо зло и неправду око себе, али истовремено не треба да постанемо као они који чине зло. Треба да одговоримо праведно, с миром у срцу, и не преносимо мржњу и насиље на друге. Прекидамо круг мржње да бисмо могли да тражимо правду чиста срца.

Морамо се сетити једне ствари: живи смо јер нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде. Ако научимо да праштамо, можемо да градимо домове у којима се човек не боји да буде слаб, школе у којима је истина цењенија од сналажљивости, посао где је реч јача од потписа, и државу у којој власт престаје да стеже и почиње да служи. Ко опрашта — не капитулира, него побеђује себе; а ко победи себе, тај мења свет око себе.

И управо овде долазимо до срца хришћанског живота: опроштај нас учи да живимо за Вечни живот. Царство небеско није само награда након смрти – оно почиње када у срцу пустимо милост, када градимо љубав и заједницу једни с другима у Христу Господу. Кад праштамо, ми већ живимо Царство небеско на земљи, стварамо заједницу где људи могу да буду слободни, сигурни и вољени.

Неће нас спасити нови рокови, нове уредбе, ни нови избори, ако останемо стара срца. Јер само онај ко уме да опрости може да буде слободан и храбар, и само народ који прашта — али и истину не издаје — може да иде напред. Почнимо од малог: у породицама, на послу, међу комшијама рецимо једни другима: „опрости“. И онда ћемо имати снаге да као заједница кажемо: „станите — доста је дављења. Време је за милост, време је за правду, време је за љубав.“

Нећемо више живети као тај слуга који је заборавио милост, јер ми постојимо зато што нам је Господ опростио. Ако Он, безгрешни, прашта нама, како да ми не праштамо једни другима?

Свака увреда и неправда морају остати иза нас. Љубав и милост треба да буду зидови који нас штите и воде, а не окови који нас гуше. Срца наша треба да буду света, храбра и спремна да опраштају и обнављају. Сваком речју, сваким кораком, можемо сејати семе мира и слоге – и већ овде, у Христу, градимо Царство небеско на земљи. Амин.

Беседа у једанаесту Недељу по Педесетници - Јеванђеље по Матеју 18, 23–35

 Браћо и сестре,

Данас слушамо страшну и спасоносну причу о слузи коме је цар опростио сав дуг, огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.

То је огледало у које треба сви да погледамо. Бог нам сваки дан опрашта. Ми Њему дугујемо све: дах, живот, љубав, сваку шансу да кренемо изнова. Наши греси су огроман дуг, а Он нам га сваки пут опрашта. И опет, кад дође тренутак да ми једни другима опростимо, онда се претварамо у бездушне чуваре, који се држе за ситнице, за увреде, за мале неправде — и гушимо ближње, али у ствари гушимо себе.

Зар није тако у породицама? Муж и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да излечи све. То је реч која руши зидове љутње, која склапа ране и која гради поново мостове љубави.

Исто је и у друштву: на послу, у школама, у комшилуку. Често памтимо увреду као благо, а добро заборављамо. Сваки води у себи књигу дугова: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога погледао попреко. И постајемо затвореници сопствених књига, уместо да будемо слободни у опроштају.

А зар није тако и са нашим народом данас? Србија је уморна од подела. Они који држе власт често доносе одлуке које гуше слободу и правду. Некад је тешко видети грађане као браћу и сестре, јер се слика о људима креира у сузама, страху и неповерењу. Народ који стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, често бива дочекиван насиљем. То је слика немилосрдног слуге у савременом свету.

И шта онда бива? Ми, народ, стојимо између сила које нам задају неправду и околности које нас гуше, као онај друг у Христовој причи. А сви заједно заборављамо да смо само зато живи што нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде.

Зато је Србија данас предата мучитељима — мучитељима мржње, насиља, страха и подела. И све док не научимо опроштај, бићемо у тој тамници. Али ако почнемо да праштамо, ако почнемо да видимо једни у другима брата и сестру, а не непријатеља, тада ће Господ и нас ослободити.

Неће нас спасити ни нови избори, ни нове одлуке власти, ако нема промене у срцу. Јер само онај ко уме да опрости може да буде слободан. И само народ који уме да прашта може да иде напред.

Зато, браћо и сестре, почнимо од малог. У породицама, на послу, међу комшијама, рецимо једни другима: „опрости“. А онда ћемо имати снаге и да као народ кажемо онима који воде: „станите, време је да се прекине дављење, време је за милост, за правду, за љубав“. Јер Србија не сме да буде тамница свога народа, него дом свих својих људи.

Не будимо као онај слуга који је заборавио милост. Ми постојимо само зато што нам је Господ опростио. Ако Он, безгрешни, прашта нама, зар ми да не праштамо једни другима?

Нека свака увреда, свака неправда, свака реч која раздваја, буде срушена у нама. Нека љубав и милост постану зидови који нас штите и воде, а не зидови који нас гуше. Нека срца наша буду света, нежна и храбра, спремна да праштају и обнављају.

Нека сваки наш корак, свака наша реч, свака наша мисao буде семе мира и слоге. Нека нам руке буду отворене за помоћ, а срца за разумевање. Да се не бојимо да будемо благослов и светлост једни другима, и да не дозволимо да мрак мржње и неправде покрије нашу земљу. И запамтите: ниједан народ, ниједна душа, ниједан човек не може преживети без опроштаја! Амин.

 

Беседа у недељу четврту по Педесетници (Јеванђеље по Матеју 8. глава, 5–13 стих)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

 Данашње Јеванђеље нас уводи у један необичан сусрет. Римски капетан, незнабожац, човек војне власти и поретка, долази Христу — не као господар, већ као молилац. Не тражи ништа за себе, него за свога слугу. Са страхопоштовањем се обраћа Господу и говори: „Господе, слуга мој лежи код куће одузет и много се мучи.“ А када му Христос каже да ће доћи и исцелити га, он изговара речи које и ми понављамо на свакој Литургији: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.“ Тај римски капетан имао је нешто што недостаје многима, а то је вера. И не само веру, већ и смирење, љубав и одговорност за другога. Зато му Христос одговара речима које треба да одзвањају у срцу свакога од нас: „Заиста вам кажем, ни у Израиљу не нађох толике вере.“ Ово Јеванђеље није само прича о једном чуду. То је лекција из човечности, из одговорности, из вере. То је сведочанство да није довољно припадати народу Божјем по традицији — већ по срцу. Јер капетан, иако незнабожац, био је богатији вером од многих који су се сматрали побожнима. Он је био слободан човек не зато што је носио мач, већ зато што је признао Истину — и поклонио јој се. 

У римском капетану Господ је препознао живу веру тамо где је мало ко очекивао. А шта ће у нама препознати? Да ли смо синови царства по вери, или само по имену? И ми, као народ, као Црква, као друштво, стојимо данас на једном раскршћу. Са једне стране је логика силе, моћи, наметања. А са друге — тиха, али упорна вера у правду, у истину, у достојанство човека. И ту, на том раскршћу, појављују се млади. Студенти. Они који већ недељама и месецима сведоче да ово друштво није потпуно изгубило савест. Њихова борба није политичка — њихова борба је морална и етичка. Њихов захтев није против неког човека, већ за нешто што сви ми, без обзира на мишљења и партије, морамо бранити: истину, слободу, право на глас. Они стоје, као некад капетан, без моћи — али са вером. Без оружја — али са чистом намером. Не руше, него опомињу. Не прете, него сведоче. Историја Цркве пуна је примера у којима вера није била само лично уверење, већ сведочење до проливања крви. Први хришћани у Риму, у време Нерона и других царева, нису умирали због тога што су представљали политичку претњу, него зато што су одбили да се поклоне лажи. Свети мученици, попут Поликарпа Смирнског, Свете Текле, или мученика у Диоклецијановим прогонима, нису тражили сукоб, већ право да слободно верују и живе по истини. И кроз новију историју, посебно у време комунистичког режима, многи православни свештеници, монаси и верници, и у Русији и у нашој Србији, страдали су, били затварани, мучени, убијани — само зато што нису хтели да се одрекну истине, крста, молитве, светих тајни. У тим временима, као и у време капетаново, вера није била нешто што се подразумева — била је избор. И тај избор је често значио страдање.

Зато када данас видимо младе који мирно, доследно и часно бране истину, без агресије, без освете, то је духовно сродно сведочење. Ни они не траже сукоб, већ траже да живот буде достојан човека. Они не прогањају, већ траже да се зло назове злом. Баш као и мученици, сведоче да је вера — и лична и заједничка — увек повезана са жртвом. Можда ће неко рећи: шта има Црква с тим? Али, зар Црква није тело Христово, зар није дужна да стоји тамо где стоји истина, да говори тамо где многи ћуте? И зар нас сам Господ није учио да се не клањамо моћнима овога света, него да тражимо царство небеско, које почиње управо овде — у савести, у правди, у храбрости да се стане уз слабе? Данас се не мери само вера по речима, већ по делима. Као што је капетан показао веру бринући се за свога слугу, тако и ми показујемо веру ако станемо уз ближње — иако не добијамо ништа заузврат. Христос је тог незнабошца назвао већим верником од многих у Израиљу. Зар не би и нас могао назвати својима — ако и ми, попут тог капетана, учинимо корак ка Њему, корак љубави, корак одговорности? Не дозволимо да вера остане само у храму, а савест изван зидина. Јер вера без дела је мртва, каже апостол. И ако не препознамо време када треба да подигнемо глас, и ако се оглушимо о глас оних који траже правду, можда ћемо и ми чути страшне речи које Христос упућује у данашњем Јеванђељу: „А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“

Нека нас Господ сачува од те таме. Нека нам подари очи да видимо, срце да осетимо, храброст да станемо уз истину. И веру — ону истинску, живу, чисту, која чини да чудо буде могуће. Јер и данас, можда више него икада, нашој земљи је потребно чудо. А то чудо не почиње у власти, нити у институцијама — него у нама. Амин.