Беседа на славу Храма Светог Великомученика Димитрија

У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,

     Данас славимо једног од најсветлијих војника Христових – Светог Великомученика Димитрија, заштитника града Солуна, али и једног од најдражих светитеља у нашем народу. Његово име, као златним словима урезано, стоји у историји Цркве као сведочанство да се вера не доказује речима, него крвљу, вером, постојаношћу и љубављу према Богу до краја.

Свети апостол Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; а сад ме чека венац правде“ (2. Тим. 4, 7–8). Ове речи као да су написане управо о Светом Димитрију. Он није био војник само цара земаљског, него пре свега Цара Небеског. Када му је земаљски цар наредио да се поклони идолима, он је изабрао да остане веран Христу, и тиме је показао да је истинска победа — победа душе над страхом, победа истине над силом. Свети Димитрије је живео у време када је бити хришћанин значило потписати себи смртну пресуду. Али његова вера није знала за компромис. Док су идоли падали, он је остајао усправан. Док су многи ћутали, он је говорио. Док су се многи склањали пред моћима Рима, он је сведочио силу Божју. Зато и Црква пева: „Велики си, Димитрије, и чудеса твоја велика!“

Његово мучеништво није било тренутак слабости, него највећи подвиг снаге. Када је стајао у тамници и молио се Богу, анђео му се јавио и рекао: „Мир с тобом, страдалче Христов!“ И тај мир, браћо и сестре, није био као што свет даје, него онај мир који превазилази сваки ум (Фил. 4,7). То је онај мир који осећа човек кад зна да је истина на његовој страни, чак и ако све друго око њега гори. И данас, када погледамо наше време, не недостаје мучеништва — само су му облици другачији. Данас се човек не баца лавовима, али га свет баца у јаму равнодушности, неверја, безнађа, корупције и страха. Данас не тражи од нас цар да се поклонимо идолима, али нам се намећу нови идоли: новац, слава, ужитак, моћ, лажни успех. И ту, у том невидљивом боју, Свети Димитрије нам стоји као узор. Он нас позива да останемо усправни, да не издамо Христа ни онда кад то изгледа лакше. Јер шта користи човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16,26). Ово питање Господње одјекује кроз векове и данас звучи можда гласније него икада. Свети Димитрије нам даје одговор – вреди све изгубити, само не веру. Зато се и данас његово име спомиње са страхопоштовањем. Његов град, Солун, назван је „градом Димитријевим“, јер га је својим молитвама више пута избавио од непријатеља, од болести и страдања. Али и наш народ је примио његово име у срце. Сваки Митровдан у Србији мирише на слогу, топлину, породични благослов, јер славимо човека који је остао верни војник Божји до смрти — и зато задобио живот вечни.

    Нека нам Свети Димитрије буде пример да и ми, у нашем времену, у својим породицама, на радним местима, у школи, у заједници, будемо храбри сведоци истине. Нека нас његова молитва подсећа да вера није само традиција, него жива сила која преображава живот. Ако се ми постидимо Христа у овом свету, и Он ће се постидети нас; али ако се ми Њега држимо, Он ће нас исповедити пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10,32–33). Данас, када славимо нашу храмовну славу, није довољно само упалити свећу и изговорити молитву. Треба упалити светлост у срцу, као што је Димитрије носио светлост вере у тами незнабоштва. Треба имати снаге да се супротставимо злу — не мачем, него добротом; не гневом, него истином; не осветом, него љубављу. Свети Димитрије није освајао градове, али је освојио Царство Небеско. Није победио војске, али је победио грех и смрт. И та је победа вечна, јер је крв мученика семе новог живота.

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде подсећање да се не бојимо исповедати Христа у времену које Га све више одбацује. Да чувамо веру у својим домовима, да се учимо покајању и смирењу, да се боримо против равнодушности и себичности. Јер ко остане веран до краја, каже Господ, „тај ће се спасти“ (Мт. 24,13).

       Нека нас молитве Светог Великомученика Димитрија укрепе, нека сачувају овај свети храм, све нас и наше породице, и нека његов пример буде светлост која нас води ка Царству Небеском. Амин.

БЕСЕДА НА ПРИЧУ О СЕЈАЧУ И СЕМЕНУ(Лк 8, 5–15) Недеља двадесет прва по Педесетници

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Драга браћо и сестре,

Христос нам данас предаје причу коју сви знамо напамет, али коју ретко када чујемо срцем – причу о сејачу и семену. И сваки пут када је чујемо, она постаје као огледало у које гледамо себе: какво сам ја земљиште? Шта се дешава са Божијом речју у мом животу? „Сејач изиђе да сеје семе своје...“ (Лк 8,5). Христос је тај Сејач. Реч Његова је семе. А ми – ми смо земља. И ту већ почиње сва борба. Господ сеје без престанка. Не гледа да ли је тло каменито, обрасло трњем или добро; Он сеје, јер љубав не мери. Али резултат зависи од онога шта је у нашем срцу. „Ко има уши да чује, нека чује!“ (Лк 8,8). А ми често слушамо, али не чујемо. Видимо, али не видимо. Наше срце је постало као пут по коме свако гази: медији, политика, сензације, туђа мишљења, страхови. Божија реч падне, али је брзо покупе „птице“ овога света – празне речи, подсмех, равнодушност. У Србији данас видимо то свуда: реч истине више никога не потреса, реч правде звучи наивно, реч љубави као слабост. А Христос и даље сеје. И даље зове. Али питање остаје: где пада семе у мом животу? Да ли у дубину или по површини, где ће га први ветар однети? „А које паде на камен, то су они који кад чују, с радошћу примају реч, али корена немају; за неко време верују, а у време искушења отпадају.“ (Лк 8,13). Колико пута и ми тако живимо? У цркву дођемо кад нам је тешко, кад се неко разболи, кад нас нешто притисне. Примимо Божију реч, али плитко, без корена. И чим ветар дуне – све ишчезне. Наше друштво данас личи на то каменито тло: лако се заносимо, лако палимо, али и лако одустајемо. Кад дођу искушења, кад треба издржати, често одмахнемо руком: „Нема вајде…“ А управо тада вера треба да пусти корен. Јер без дубине, без покајања и трпљења, све остаје само површан осећај – леп, али кратак као зрак сунца после кише.

„А које паде међу трње, то су они који чуше, али отидоше и у бригама, богатству и сласти овога живота загушише се и не доносе плода.“ (Лк 8,14). То је, признајмо, наша слика данас. Никад више гласова, а никад мање тишине. Никад више вести, а никад мање истине. Никад више слободе, а никад више заробљених душа. Гледамо како нам деца расту пред екранима, како породица губи дубину, како се народ дели око свега – политике, спорта, друштвених тема – а све то трње, браћо и сестре, полако гуши оно семе у нама. И зато не чуди што у овој нашој Србији, иако смо крштени, иако се називамо православнима, често живимо као да Бога нема. Јер трње овога света – страх за плату, за статус, за углед – загуши све што је Христос посејао. Страх нас паралише, гнев нас заслепљује, равнодушност нас убија. И онда кривимо све и свакога, а не видимо да је проблем дубоко у нама – у срцу које није припремљено. Али Христос нам говори и о добром земљишту. „А које на добру земљу паде, то су они који слушају реч с добрим и чистим срцем, држе је и доносе плод у трпљењу.“ (Лк 8,15). То је човек који не само да чује, него и живи оно што је чуо. Чисто срце није безгрешно, него срце које је спремно да се каје. Срце које не каже „ја знам боље“, него „Господе, научи ме“. Такво срце доноси плод. И такав човек постаје светлост свом дому, својој заједници, свом народу.

Можда мислиш: „Мали сам, шта ја могу?“ Али сетимо се речи Господњих: „Тако нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт 5,16). Једна искрена реч, једна добра мисао, једна праштајућа рука – то је већ плод. И Бог га види. Наш народ је данас као земља која је уморна. Толико пута прекопана, рањена, опечена – од историје, од неправде, од самих себе. Али чак и најтврђе тло може постати плодно кад га ороси киша милости Божије. И можда баш зато све ово што гледамо – немир, протесте, неправду, гнев – нису крај, него позив. Позив да се вратимо ономе што нас чини народом Божијим: правди, вери, милости и истини. „Ако се мој народ, који се зове именом мојим, понизи и помоли, и потражи лице моје и врати се са злих путева својих, тада ћу га услишити с неба и опростићу му грех и исцелићу земљу његову.“ (2 Днев. 7,14). Није касно, браћо и сестре. Никада није касно да човек постане добра земља. Али морамо дозволити Богу да нам преоре срце – да ишчупа трње, да разбије камен, да утиша буку. Свет није изгубљен ако постоји бар једно срце које прима реч Божију. Народ није изгубљен ако постоји бар један човек који се каје. И ти можеш бити тај човек. Јер свако срце које омекша пред Богом постаје добра земља – и на њој ниче живот.

Нека нам Господ подари да будемо таква земља, да Његова реч у нама израсте у плод вере, љубави и наде, и да кроз нас поново процвета ова наша земља Србија. Амин.