Беседа у Недељу седму по Васкрсу (Јн. 56 зач. (XVII, 1-13)) - Недеља светих Отаца Првог Васељенског Сабора

Драга браћо и сестре, 

Данашњи одломак из Јеванђеља по Јовану доводи нас у један од најсветијих тренутака Христовог живота – Његову последњу молитву пре страдања. Ово је тренутак када Господ, знајући шта Му предстоји – издаја, понижење, бичевање и распеће – не мисли на Себе, већ се моли Оцу за оне које Му је Отац дао: за Своје ученике, и за све нас који верујемо у Њега. Ово је такозвана "Првосвештеничка молитва", јер Христос у њој наступа као истински Првосвештеник који приноси молитву и жртву за спасење целога света. Иако се налази пред тамом Голготе, Његова молитва одише светлошћу, љубављу и надом. Христос каже: „Оче, дошао је час: прослави Сина Свога да и Син Твој прослави Тебе… Ја сам Тебе прославио на земљи; дело сам свршио које си ми дао да извршим.“ Ове речи нас подсећају да је живот Христов био потпуно испуњен послушношћу вољи Оца. Данас, у времену када се послушност често сматра слабошћу, Христос нам показује да је права снага у преданости – преданости Богу, истини и љубави. Он се не моли да ученици буду заштићени од страдања, него да буду сачувани у истини, у љубави, у јединству. „Оче свети, сачувај их у имену Твоме… да буду једно као и Ми.“ То јединство је кључна порука ове молитве.

У свету у којем живимо, у нашој Србији данас, често можемо приметити све супротно од тога. Поделе – политичке, друштвене, па чак и унутар породица – уместо да нас оснаже у различитости, оне нас одвајају. Људи су све чешће у страху, у борби за опстанак, у изгубљености. Млади одлазе јер не виде будућност. Стари се осећају заборављено. Осећа се духовна глад и празнина. Христос је дошао управо да ту празнину испуни. Замислимо мајку која увече, после напорног дана, седа крај постеље свог детета и моли се за њега. Не за лак живот, већ да буде поштен, добар човек, да буде под Божијом заштитом. Таква је била и Христова молитва за нас. Он не моли за привремени мир, већ за вечну истину и љубав која спасава. Свети Владика Николај каже: „Свет није одбио Христа зато што није могао да Га разуме, него зато што није хтео да Га послуша.“ Зар није тако и данас? Истина нам је пред очима, али често не желимо да је видимо јер нам је удобније у самообмани. Христова молитва нас позива да се пробудимо из духовне летаргије, да се запитамо: за кога и за шта живимо? У овом одломку Исус каже још и: „Ја више нисам у свету, а они су у свету, и Ја идем к Теби.“ Ове речи одзвањају кроз векове као позив – да иако живимо у свету, не будемо од света. Да не допустимо да нас прогута овосветскса лаж, освета, мржња, грамзивост, већ да живимо као Христови, носећи Његово име, Његову истину, Његову љубав.

Један пример из свакодневице: недавно је један поштар из унутрашњости Србије постао виралан јер је пешачио сатима по сеоским брдима да би једној баки уручио пензију. У том човеку видимо слику онога што Христос жели од нас – верност, пожртвованост, љубав према ближњем. Он није урадио ништа "велико" по људским мерилима, али је урадио нешто велико по Божијим. Такви примери нам враћају наду. Слично томе, можемо се сетити и примера студената који, упркос тешкоћама и материјалним ограничењима, не одустају од борбе за истину, правду и боље друштво. Видели смо младе који мирно и достојанствено излазе на улице, не да би се сукобљавали, већ да би подигли свој глас за будућност без страха и неправде. Они не траже лак живот, већ живот достојан човека. У њиховој истрајности, у спремности да жртвују комфор и сигурност зарад виших вредности, видимо живу слику оне љубави коју Христос жели да имамо једни према другима.  Ови примери нам говоре да нема правог јединства међу људима без јединства у Богу. На жалост, данас, у времену великих технолошких повезаности, људи никада нису били усамљенији и удаљенији једни од других па и од Бога. Повезани смо телефонима, али одвојени срцем. Христова молитва позива нас да поново тражимо дубоко јединство – у породици, у заједници, у Цркви. Да једни другима опраштамо, носимо бремена, волимо без интереса.

Закључићу ову беседу речима управо из данашњег Јеванђеља: „А сада идем к Теби, и ово говорим у свету да имају радост моју испуњену у себи.“ Радост Христова – то је више од пролазне среће. То је мир у срцу који ничим овоземаљским не може бити нарушен. Нека би нам Господ дао ту радост, ту снагу вере и љубави. Да се у времену подела вратимо молитви, покајању, праштању и заједништву. Да чујемо глас Христов и да будемо једно, као што је Он једно са Оцем. Амин.

 

Беседа на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим - Недеља Цветна

Данас прослављамо празник Светлог и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим — празник који у нашем народу називамо Цвети. У црквеним књигама он носи назив Недеља Цветоносија, у руској традицији , док га Грци зову Недеља Ваја. У Западној Цркви овај дан се назива Доминика ин палмис — недеља палми. Сви ти називи говоре о ономе што се тада догодило: о радосном дочеку Христа, када је народ бацао палмине и зелене гране, махао њима и простирао своје хаљине пред Њега, кличући: „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње!“ Ово је био један од два тријумфална тренутка у Христовом животу на земљи — царски улазак у град. Али, за разлику од земаљских царева, који су улазили на коњима као освајачи, Христос је ушао кротко, јашући на магарету, испуњавајући пророчанство пророка Захарије: „Гле, цар твој иде к теби, праведан и спасава, кротак и јаше на магарцу.“ (Зах 9,9) Тај дочек народа, иако свечан и споља радостан, у срцу Христовом био је обележен тугом. Он је знао да ће исти ти људи који данас кличу „Осана“, већ за неколико дана викати: „Распни га!“ Знао је да у Јерусалиму неће наћи разумевање, да ће бити одбачен, осуђен, пљунут, мучен и распет. Али, упркос свему, Он иде напред, свесно и добровољно, ради нас и ради нашег спасења.

У том тријумфалном уласку Христа у Јерусалим, Црква види позив и наду — види улазак Цара славе у срце човека. Видимо и како Христос долази да обнови светињу — прво храм, из кога изгони трговце и мешетаре, оне који су од светиње направили пећину разбојничку, а у ствари је требало да буде дом молитве и дом Господњи, а онда и срца наша, да их очисти од свега што је недостојно Божијег присуства. И као што је тада Христос био дочекан као Спаситељ, и ми данас можемо препознати Његово присуство у неочекиваним личностима — у онима који сведоче истину, љубав, истрајност и наду. У том духу, сетимо се једног савременог примера коме сведочимо ових задњих месеци и дана — подвига младих студената који пешаче или возе бицикле по Србији и Европи, у намери да се чује њихов глас, глас истине и правде. Њихов пут личи на један свечани, миран улазак у сваки град и село, где их људи бодре, дочекују, пружају подршку. У једној својој беседи, владика Григорије, Архиепископ диселдорфски и немачки, назвао је те студенте: „Савременим витезовима и јунацима нашег доба, који нас подсећају да врлина још увек постоји и да доброта није заувек утихнула.“ И додао је дубоку мисао: „Ви сте попут огледала, јер куд год прођете, у вама се наш народ огледа, и у том огледалу види оно што је одавно морао, али није могао учинити — за себе и за нас.“

Као што су у оно време људи препознали Христа као Цара и Спаситеља, и ми смо такође позвани да га препознамо као вечно добро у овоме свету, у делима љубави и жртве које чинимо једни према другима. Да у младима, у њиховом гласу и корацима, чујемо одјек Оног гласа који је рекао: „Истина ће вас ослободити.“

Данашњи празник је нераскидиво повезан са јучерашњим — са празником Васкрсења Лазара. Христос је, васкрснувши Лазара, показао своју власт над смрћу. То је била најава општег васкрсења свих нас, и припрема за Његово сопствено страдање и славу. Лазар, пријатељ Христов, који је четири дана био у гробу, постаје сведок Божије моћи и милости. Наша света Црква је написала тропар, песму коју ми певамо на Лазареву суботу и на Цвети, а која управо говори о општем духовном и телесном васкрсењу људскога рода које се показује у васкрсењу Лазара који је лежао четири дана у гробу. Овим Господ доказује своју силу, снагу и моћ којом човека враћа у вечни живот. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим.  И ето — народ који је видео то чудо, кренуо је за Христом. И зато се и наш дочек Христа не сме завршити само на махању гранчицама и свечаном слављу. Христос жели да уђе у наш Јерусалим — у наш живот, у наш дом, у наше срце. Да га очисти, осветли, оживи. Овај празник нам стоји као припрема за наше васкрсење у Господу, а Апостол Павле нам у данашњем Апостолу поручује: „Браћо, радујте се свагда у Господу! И опет велим: радујте се! Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде више од спољашње радости. Нека буде позив на унутрашњу промену.  Зато се помолимо заједно, да Цар славе уђе у наша срца и да у радости дочекамо и празник над празницима — Свето Васкрсење Христово. Амин.

Беседa на Јеванђеље по Матеју , зачало 8. (4. глава; од 12-17 стиха) - Недеља по Богојављању

Драга браћо и сестре, прошла недеља нам је кроз велики Господњи празник Богојављења Црква дала поуку у име великог и славног пророка Јована Крститеља док нам се ево данас даје поука кроз Господа Исуса Христа. Господ нам открива своју мисију и почетак јавног деловања. Тиме нам показује како треба да живимо и каква је порука спасења коју је Он дошао да донесе у наш свет. 

Прва ствар коју видимо је да је Господ, после сазнања о томе да је Јован Крститељ ухапшен, кренуо у Галилеју. Чини се да се овај догађај чини као један трагичан и разочаравајући тренутак. Јован је био предводник и пророк који је припремао народ за долазак Спаситеља, али се сада нашао у затвору, што је у изгледу могло бити знак слабости Божије снаге. Међутим, Христос није дозволио да ова чињеница паралише Његову мисију. Напротив, Он је наставио да проповеда, управо кад је Јован затворен. Ово је важан пример за нас – чак и када се чини да наш свет пада у хаос, када се чини да неправда побеђује и када осећамо неуспех, ми треба да наставимо своје хришћанске подвиге. Христос је и у најтежим тренуцима остао непоколебљив и наставио свој божански пут. То је пример за нас, да не дозволимо да спољашње околности утичу на нашу веру и преданост Богу.

 Господ је изабрао места која су била одбачена, занемарена од стране других људи. Завулон и Нефталим су били региони које су сматрали за мање значајне, чак "сенке" осталог израелског народа. Град Капернаум је место које Христос бира у коме ће да проповеда и у коме ће се неко време настанити. Народ тих крајева је тонуо у најгрубље незнање и потпуно помрачење у греху. Управо ту и на таквим местима, Господ долази да принесе светлост.  Ово је дубока порука за нас – никада не треба да потцењујемо ни себе, ни људе око нас, без обзира на њихов изглед или статус у друштву. Господ је дошао да изабере баш те који су били одбачени од свих других. Често у животу, поготово у савременом друштву, видимо како људи умеју да потцењују или одбацују друге због њиховог изгледа, порекла или позиције. Међутим, Христос нам показује да не треба да судимо по спољашњем изгледу, већ да треба да тражимо светлост и спасење, чак и у најтамнијим местима. Ако се срамимо места на којима се налазимо или људи којима смо окружени, Христос нам показује да свако место може бити освећено Његовом присутношћу. Христос долази као светлост у мрак. Ово је велика порука за нас – Господ је та светлост која долази у наше животе да разјасни наше путеве. Многи људи у свету данас живе у мраку, не знајући шта је права истина, шта је прави смисао живота. Они су као народ који седи у тами и чека да светлост засија. Христос је та светлост која долази у наше животе и која нам открива пут. Пример из свакодневног живота могао би бити ситуација када неко од нас пролази кроз период тешкоћа и неразумевања, када осећамо као да ништа не иде како треба. У тим тренуцима, важно је да се сетимо да и у најдубљој тами, Христова светлост може осветлети наш пут. Он је увек ту да нас води, да нас охрабри и да нам донесе мир у  наше срце.

 Господња проповед је јасна и једноставна: покајање. Интересантна ствар у свему овоме око Св. Пророка и Претече Јована Крститеља и Господа Исуса Христа је та што и један и други изговарају своју проповед са уводним почетком: „Покајте се!“ Ово нам говори да је покајање главни и основни услов за препород и обнову наших душа. Господ позива људе да се окрену од греха, да промене свој начин живота, да се упуте ка Царству Божијем. Ово је позив који важи и за нас данас. Иако се понекад може чинити да је људски живот компликован и да су наши проблеми тешки, Христос нам даје један једноставан и дубок савет: покајање. То значи препознавање својих слабости и грехова, и искрено окретање Богу. Покајање није само акт кајања, већ и промена начина живота, тражење правде и истине или како се са грчког језика то код нас преводи метанија – метаноите – покајте се. У савременом животу, ми често одлажемо покајање, сматрамо да имамо много времена или да се не дешава ништа озбиљно. Међутим, као што је Христос изречен у овом Јеванђељу, Царство Божије је већ ту. Он је близу. Позив да се покајемо није само теоријски позив, већ стварност која чека да будемо свесни и да свесно и одговорно ступимо у заједницу.

 Драга браћо и сестре, ови стихови нас позивају да размотримо дубоке истине нашег живота. Христос је дошао као светлост у мрак, да нам покаже пут спасења. Он је позвао људе на покајање и на повратак Богу. Ово је позив и за нас, да се окренемо ка Њему, да прихватимо светлост Његове истине и да своје животе усмеримо ка Његовом Царству. Нека нас овај позив на покајање и светлост Христову води у свакодневном животу, да бисмо били истински сведоци Његове љубави и благодати.   Нека Бог благослови све нас, да живимо по Његовој вољи и да, као народ који седи у тами, угледамо светлост Његову која нас води у вечни живот. Амин.

Беседа у недељу тридесет прву по Духовима - Слепи Вартимеј

 

Браћо и сестре, данас слушамо диван одељак из Јеванђеља по Луки, где је Христос исцелио слепог Вартимеја који је седео на путу и молио се за исцељење. Овај текст је веома дубок и богат поуком за наш духовни живот.

У овом догађају, видимо човека који, иако физички слеп, има духовне очи које види далеко боље него многи који су видели светлост овога света. Слепи Вартимеј се налази на путу, као и ми сви, који смо на путу живота. Он се налази у стању великог страдања, али истовремено, његова вера је била тако јакa да је знао да ће га Исус исцелити.

"Шта хоћеш да ти учиним?" пита Господ слепог човека, као да није знао његову потребу. Али, Господ је у овом питању желео да Вартимеј изрази своје срце, своје потребе и своје веровање. Често се дешава да и ми, као верници, многе своје потребе изражавамо пред Господом у молитви, али често не схватамо да молитва није само молба, већ и исповест вере, одговор на питање које нам Христос поставља: "Шта хоћеш да ти учиним?"

Ова питања су на неки начин позив да се отворимо пред Богом и признамо своје слабости и потребе. Вартимеј није питао за нешто материјално или земаљско, већ је исповедио своју највећу потребу – да поново види. Он није био као многи који су били заокупљени земаљским стварима, већ је трагао за Божијим благословом, за правом светлошћу. У свакодневном животу, многи људи су духовно слепи. Можемо имати физички вид, али ако срце и ум нису осветљени Божијом благодаћу, ми смо као слепи. Свети оци нам говоре да је прави вид не само да видимо са физичким очима, већ и да разумемо Божију вољу, да видимо Његову славу и Његову љубав. Свети Јован Златоусти каже да "ако не видимо са духовним очима, онда смо гори од слепих". Такав вид, дакле, није само вид на земљи, већ на вечност.

У овом контексту, Вартимеј је образац вере која не зависи од спољашњих околности, већ од унутрашње снаге која долази из вере у Христа. Он се није бојао да се истиче у својој вери, већ је викао: "Исусе, Сине Давидов, смилуј се на мене!" Иако су га људи одговарали и саветовали му да се смири, Вартимеј није одустао. Он је знао да је то његова једина шанса да се излечи и да добије оно што му је најпотребније.

Размислите о неким ситуацијама у животу када сте били у великој невољи. Можда сте били у ситуацији где је изгледало да је све изгубљено, али сте ипак наставили да се молите, да верујете, да тражите Божију помоћ. То је оно што Вартимеј чини – он се не предаје, иако је умањен и одбачен од других. Та упорност у вери често доводи до благодатног искуства у нашем животу.

Такође, можемо размотрити пример светог Авве Исаије, који је много година проводио у молитви и посту. Он је био исто тако упоран као Вартимеј, а Господ му је на крају открио дубоке тајне духовног живота. Упорност у молитви и вери је, дакле, пут ка духовном оздрављењу.

Овај јеванђелски текст нам указује да Господ никада не окреће леђа онима који му са вером и понизношћу прилазе. Вартимеј је унутар своје слепоће имао већу светлост него многи људи који су имали физички вид. И ми, ако се исповедимо као он, ако будемо упорни у вери, Господ ће нас осветлити и исцелити.

Понекад у животу морамо постати као слепи Вартимеј. Морамо престати да се ослањамо на своје способности и разум и да научимо да се предамо у руке Божије. Ми, као и Вартимеј, треба да верујемо да наша вера и наша молитва могу променити наш живот, да могу доћи до исцељења и ослобођења.

Браћо и сестре, узмимо пример Вартимеја који је имао снажну веру у Господа и није се уплашио да тражи помоћ, иако је био одбачен од других. Његова упорност и вера нису остале незапажене, а Господ га је исцељивао. Нека и наш живот буде испуњен таквом упорношћу у вери, нека не одустанемо од молитве, ма колико да нам се живот чинио тежак. Бог нас неће оставити, као што није оставио Вартимеја. Он је увек ту за нас и чека да Му се обратимо са вером, као што је и Вартимеј учинио.

Нека нам овај догађај из Јеванђеља буде подстрек да растемо у вери, да се не бојимо да тражимо Божију помоћ, и да будемо истински сведоци светлости која долази од Христа.