Пост – време проналазака

Протојереј - ставрофор др Матеја Матејић

За многе хришћане, укључивши и православне, духовност је само привремено  и повремено занимање. Темпо нашег дневног живота и наше прекомерно поклањање пажње  бригама овога света остављају нам мало или нимало времена које би могли посветити духовности. Ради тога, за велики број хришћана духовност је непознато или веома мало познато и веома ретко доживљено искуство. 

У музици израз ленто захтева од онога који свира да успори темпо свога свирања. На енглеском језику лент значи пост. Тако је, дакле, и пост време у нашем живота када треба да успоримо темпо свога живота, да изменимо његов правац и да усредсредимо своју пажњу и напоре на духовне а не на световне ствари и  интересе. Слично астронаутима који, да би открили нове светове, морају да напусте земљу за краће или дуже временске периоде, тако исто и ми се морамо одвојити од свакодневне рутине нашег живота и од уобичајених брига само за материјалне ствари, да бисмо доживели духовност и да бисмо испитали и пронашли лепоте духовног живота.

Листа проналазака које можемо постићи за време поста (или, уосталом,  у  било које друго време) ако време и пажњу посветимо духовним стварима, доста је дугачка. Ради лакшег прегледа, они су овде изнети у неколико важнијих категорија. Осим тога, није могуће поставити сва питања одједном или у једној прилици.  Међутим, поставити макар нека од њих овом приликом и на овом месту, може послужити као модел како овом процесу приступати.

а. БОГ

= Колико је стварно Његово постојање за мене лично?

= Колико је и на који начин стварност Његовог постојања одражена у мом понашању и делању?

= Које место Он заузима у мом животу?

= Да ли живим по Његовој  или по својој вољи?

= Да ли ми је  близак онолико колико је потребно?

= Колико му стварно припадам?

= Колико му пажње и времена посвећујем?

= Које и какве су препреке између Њега и мене?

=  Колико често Му се молим ?

= Да ли у својим молитвама само тражим нешто, или Му и захваљујем за примљена доброчинства?

= Да ли се молим само за себе или и за друге?

= Колико стварно волим Бога, а колико Га се само бојим?

б. СРЕДСТВА ДУХОВНОСТИ

= Колико сам упознат са Светим Писмом?

= Колико често га читам?

= Колико га разумем?

= Да ли се ослањам на црквено тумачење Светог Писма, или на неправославна тумачења, или имам своја лична?

= Колико је мој лични живот у сагласности са принципима и правилима изнетим у Светом Писму ?

в.  ЦРКВА

= Да ли знам шта је Црква стварно? Не шта је по мом личном схватању, него шта је стварно, шта је наш Господ Исус Христос хтео да она буде?

= Какву улога игра Црква у мом личном животу ?

= Колико је за мене Црква верска установа, а колико нешто друго?

= Шта добијам од Цркве?

= Шта дајем Цркви?

=Да ли сам свестан божанске природе Цркве, или само људске?

=  Како често одлазим у цркву ?

г. ВЕРА

= Колико је јака моја вера у Бога?

= Колико је искрена моја вера?

= Шта доприноси њеном оснажењу а шта ослабљењу?

д. РЕЛИГИЈА (ВЕРСКА ПРИПАДНОСТ)

= Колико је православно моје православље?

= Зашто сам православан ?

= Шта знам о православљу, њеним догмама, историји и закону?

=Могу ли другима, православним, а особито неправославним, објаснити шта ми православни хришћани верујемо?

=  Шта и колико знам о Седам Васељенских Сабора?

= Зашто ми православни употребљавамо крсни знак?

= Шта знам о седам светих тајни свете Православне  Цркве?

= Колико често примам свету тајну причешћа?

= Да ли знам десет Божјих заповести и да ли се њих придржавам у свом животу?

=Да ли ми је познато за које две заповести је Господ Исус Христос рекао да су најважније?

= Да ли знам православно исповедање вере (Вјерују)?

= Колико молитава знам напамет и колико често их произносим?

= Да ли је моја молитва само механичко изговарање речи или искрени разговор са Богом ?

ђ. БОГОСЛУЖЕЊА

= Да ли ми је познато да света литургија није једино православно богослужење?

= Да ли знам која су остала богослужења и колико их има?

= Да ли присуствујем некима од њих, или само светој литургији?

= Да ли редовно присуствујем светој литургији?

=Шта знам о црквеним песмама које се певају на православним богослужењима?

=У вези са певањем црквених песама: шта сматрам као најважније:

1. њихове мелодије;  2. језик на коме се певају; 3. поруке које оне садрже?

= Колико црквених, богослужбених, литургијских песама ја знам?

е.  УЧЕЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА

= Да ли знам ко су свети Оци?

= Колико њих знам по имену?

= Да ли знам биографије макар неких од њих?

=Да ли схватам колико губим ако нисам упознат са њиховим животом, делима и учењем?

ж. СВЕТИТЕЉИ, ИКОНЕ, ФРЕСКЕ И КАЛЕНДАР

= За иконе, а тако исто и  за фреске, се често каже да су оне  прозори ка небу отворени, што заиста и јесу. Нажалост, протестантске секте су потпуно затвориле и укинуле ове прозоре. У светој православној Цркви они су сачувани иако, говорећи фигуративно, они су понекад затворени завесом нашега незнања. Неке особе их разумеју само као унутрашње украсе цркве који додају њеној лепоти и молитвеној атмосфери. Други знају значење и функцију икона и фресака, али не могу да препознају светитеље који су иконографисани на иконама и фрескама, осим ако су и њихова имена написана. Међутим знање имена и функције иконографисаног светитеља није довољно да би се имала корист од присуства икона и фресака у нашим црквама и домовима. Ни иконе, ни фреске, ни календар који садржи имена стотине и хиљаде светитеља не могу нам бити од икакве користи осим ако знамо биографије иконографисаних светитеља, да бисмо покушали да следимо њиховим путем. Ради тога је изванредно важно да се упознамо са биографијама светитеља. У вези са тим ево неколико питања које сваки од нас треба себе да пита:

= Да ли схватам колико је календар свете православне цркве  занимљив и важан докуменат?

= Колико и шта  знам о црквеној години?

= Шта знам о главним празницима свете Православне цркве?

= Календар садржи хиљаде имена светитеља које поштује и празнује света православна црква, на тај начин указујући на чињеницу да светитељство може бити заслужено од особа разних узраста, полова, боје и националности. Да ли ова чињеница ишта говори и ишта значи за мене?

=Да ли ми је познато да је сваки дан у години посвећен једном или неколицини светитеља?

= Шта знам о светитељима чија имена налазим у календару?

= Како могу следити примеру тих светитеља ако немам појма ко су они били и чиме су заслужили светитељство?

= Шта знам о светитељу кога прослављам као своју крсну славу?

= Да ли знам тропар и кондак светитеља кога прослављам као своју крсну славу ?

з. БЛИЖЊИ

= Кога сматрам својим ближњим?

= Колико ми је стало до потреба ближњих?

= На који начин показујем да ми је стало

=Колико напора улажем да помогнем ближњима, духовно, морално и финансијски?

= Да ли сам икада некога учинио бољим или сретнијим?

=Да ли сам икога учинио несрећним, разочараним, ојађеним или огорченим  својим речима или поступцима?

= Да ли се односим према другима како бих волео да се они односе према мени ?

и. О САМОМ СЕБИ

= Да ли заиста познајем себе?

= Да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно?

= Које су моје погрешке и слабости?

= Да ли сам равнодушан према својим погрешкама и слабостима?

= Који су моји таленти и да ли их користим?

= Да ли живим у миру са другима?

= Да ли сам вољан да другима праштам ?

ј. МОЛИТВА И ПОСТ

Позната је чињеница да у нашем  хедонистичком друштву наше тражење задовољстава често утиче на наше понашање.  Недостатак самодисциплине појединаца објашњава многа зла којима је презасићено наше друштво. Да би задовољили своје прохтеве и страсти, појединци се користе свим средствима, укључујући и злочин. Не само одрасли већ и омладина, па понекад и малолетници почињавају незаконита и злочиначка дела. Очевидно је да су, говорећи библијским језиком,  многи појединци у нашем друштву обузети демонима.

Лек за ово и овакво стање је вековима стар и дефинисан у Светом Писму као пост и молитва. Свето Писмо и свети Оци говоре о суштини и намени хришћанског поста. Наш Господ Исус Христос је оставио поруку, прибележену у светим јеванђељима по Матеју 17:21, по Марку 9:29 да су молитва и пост тај лек. Међутим, Протестанти су одбацили пост као непотребан. Чак и међу православним хришћанима неки се придржавају једног, а изостављају друго, иако је пост без молитве само обична дијета. Жалосна је чињеница да и наш хришћански пост постепено и све у већој  мери постаје искључиво, или бар првенствено, физички пост, или дијета. Све је мање духовна и душеспасавајућа активност. На другој страни, молитва без поста је само полумера у борби противу страсти и рђавих навика. Ради тога треба да се запитамо:

= Знам ли шта је суштина и сврха хришћанског православног поста?

= Да ли сматрам да је само уздржавање од извесне хране у једном одређеном временском периоду сврха и смисао поста?

= Да ли се молим и постим у од цркве одређеним постовима?

= Шта сачињава духовну страну мога поста ?

Као што је већ напоменуто, питања постављена овде нису ни сва ни једина које треба себе да запитамо. Осим тога, само искрени  одговори на свако од горњих питања воде ка проналасцима поменутим у почетку овог излагања. Није касно за свакога од нас да кренемо путем који води ка проналасцима у духовној области. А то је заиста пут који  на који вреди кренути!

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

Монровил, Пенсилванија

Извор: http://stanjestvari.com/

О негативним навикама

Човек се брзо навикава како на добро, тако и на лоше, па чак и на оно очигледно штетно по себе. Понекад се на оно лоше и лакше навикава. То се објашњава тиме што је човекова природа (унакажена грехопадом) разнородна и у једнакој мери пријемчива и за позитивно и за негативно.
Од раног детињства треба брижљиво чувати децу да се у њима не укорене непожељне навике. Вероватно је свима познато како је тешко одучити дете од навика: да сиса прсте, да шмрче, да гризе нокте и др. Понекад су навике условљене и нарочито природном склоношћу према опсесијама, али у већој мери зависе и формирају се путем понављања одређених радњи.
Сазревајући и спознајући себе као личност, човек мора критички да оцени степен поробљености греховима - неприродним, некада усвојеним услед недовољног разумевања, можда чак и аутоматски. Тачно кажу да је "навика друга природа". Истина, постоји и друга добра мудрост: "Свака навика има и одвику". Одвикавање је понекад дуг процес, оно може бити мучан и сложен посао, али увек касније пружа осећање задовољства, јер представља барем малу победу која отвара нове могућности за потпуније ослобођење од ропства пороцима и страстима.
Постоје две прекрасне светоотачке приче које очигледно показују силу укорењене навике. У првој старац моли ученика да ишчупа младицу кипариса. што овај извршава без великог напора. Након тога ученику предлаже да ишчупа из земље мало зрелије дрво. После одређених напора ученик излази на крај и са овим задатком. Најзад, старац прилази снажном, високом дрвету и моли ученика да ишчупа и њега. Сви његови покушаји макар само да расклима дрво показали су се безуспешним. Тек је уз помоћ другог ученика и с великим напором успео да ишчупа дрво с кореном. Младица значи лошу навику која још није успела да се укорени у човеку. Јаче дрво представља укорењену и трајну навику која се ипак уз напор може уклонити самостално. Најзад, у последњем случају, високо дрво значи чврсто прихваћену и уобичајену греховну навику која се без туђе помоћи не може уклонити.
У другој причи се приповеда о новом монаху једног манастира. Након неколико дана овај младић признаје на исповести старцу да краде храну из трпезарие. Старац моли игумана да повећа порцију монаху, али то не помаже, овај и даље признаје да краде. Тада му старац предлаже део своје порције, али монах наставља потајно да поткрада туђе. "Зашто то чиниш?" - пита га старац - "Зар ти није довољно?". "Не, довољно је" - одговара овај. "Па зашто онда узимаш туђе?" "Не знам. Просто навика" - одговара монах. Таква је снага укорењене навике, иако за крађом заиста није било никакве потребе.
Уместо негативних навика треба тежити на све могуће начине формирању позитивних особина. Нарочито је важно навикнути се живети праведно, по савести, не лагати ни себе, ни ближње (чак и у малом). Не завидети никоме, не ласкати, не светити се, не бити злопамтљив и сл.
Навика да се живи духовно, благочастиво, по еванђелским заповестима не само што очишћује и ослобађа човека од постојећих недостатака, него га и штити од стицања нових. Нарочито је важно стицање трајних навика у молитвеној пракси, тој "науци над наукама" и "уметности над уметностима". Свака попустљивост према себи води гашењу целокупног духовног живота, губитку целокупне сржи целовитости и вере у човеку.
Нема ниједне негативне навике која се не би могла превладати кроз познање њене погубности и искрену жељу да човек себе исправи. (То се односи и на алкохол, дроге и пушење.) Међутим, увек, како истиче светоотачко учење, осим личних напора и самопоуздања неопходно је још и узношење молитава и уздање у помоћ Највишег Творца неба н земље са чистотом срца и ватреном вером.
 


Тематске мисли

1. Васпитачи и наставници! Укорењујте омладини добре навике, одвлачите је, као од велике несреће, од порочних навика (св. Игнатије Брјанчанчнов).

2. Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају наравствене слободе и насилно држе у смрадној мочвари страсти (св. Игнатије Брјанчанинов).

3. Ко себе побеђује у малом, побеђује себе и у великом (ава Исаија).

4. Нема тиранства које би било тако неподношљиво као навика, и зато је не називају узалуд другом природом (св. Јован Златоуст).

5. Немогуће је савладати велико, ако не победиш оно незнатно (св. Исак Cupuн).

 
ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ 
Светоотачка психотерапија

НА ДАН СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА - Свети Јефрем Сиријски

На Дан свеопштег Васкрсења

Кад подуне вјетар Васкрсења

сабраће се у једно кости Праведника

и они ће на глас трубни васкрснути

Силом Бога Васкрситеља!

Узрадоваће се савршени у Царству,

присајединиће се хоровима Ангела,

зачуће радосни глас трубни

и уз побејдничке пјесме, низложиће смрт!

Рајске ће се двери за Праведнике

                                               отворити саме,

кад им се приближе Херувими

                                              који чувају двери,

сретаће их с почастима, ударајући о жице лире!

И угледаће они Женика Који ће се јавити

и с побједном пјесмом доћи са Истока - 

и Женик ће им крила подати

                                                     да могну одмах

у ваздух да се вину и Њему поклоне!

Приђите, синови Свјетлости,

казаће у тај час Исус љубљенима Својим,

примите вјенце као награду за труде своје,

о, наследници Непролазног Царства!

И Праведни и грешни ће кроз кушатељни Огањ

                                                                        проћи,

                                                    да кушање поднесу...

Пролазећи Праведни и Огањ ће благ бивати,

а кад нечастиве опази - како ће се пламењем

                                                               разгорјевати!

Шеол ће опустјети и постати ненасељена 

                                                                          земља,

гробови ће се отворити и опустјети,

синови ће Адамови из праха устати

и твари ће се узвити ка Господу своме!...

Исповедање праве вере - Светог Марка Ефеског, које је изложио у Флоренцији на сабору са латинима

Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој н Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно (αμα τους προοδους) и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он.  А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови (= новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (συμπαρομαρτειν = као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: "Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа" (Св. АРЕОПАГИТ); а други: "Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац" (Св. АТАНАСИЈЕ), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: "Све што има Отац има и Син, осим узрока" (тј. својства бити узрочник - Св. ГРИГОРИЈЕ Богослов); а четврти каже да и Римљани "не чине Сина узроком Духа" (Св. Максим); а пети опет да "Једини узрочник је Отац" (СВ. ДАМАСКИН), и на другом месту: "Сина не називамо узрочником, ни Оцем", и опет на другом месту: "Оно што је својствено извору, узроку, родитељу - то припада једино Оцу". И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући "кроз" (δια) у односу Сина, не би искључивао оно "од (εκ = из), кад говори у 8. глави свог Богословља: "Не говоримо да је Дух од (εκ) Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз (δια) Сина јавља и даје нама"; и у 13. глави он исти говори: "(Назива се) Дух Сина не као да је од (εκ = из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник". При крају пак своје Посланице Јордану он каже: "Дух воипостасни (ενυποστατον = који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)". У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: "Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће". Очевидно да предлог "кроз" (δια), тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом "од" (εκ = из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: "Добисмо човека кроз Бога" (1 Мојс. 4, 1), то јест "од Бога"; или: "муж кроз жену" (Гал. 4, 4), то јест: "од жене". Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог "од" (εκ = из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. "Јер Он (=Дух), вели ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће". Тиме, дакле, он хоће да каже да "кроз Сина" значи "са Сином" се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (εξ = из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу - да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: "све кроз Сина постаде" (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог "кроз" стоји уместо предлога "од (из)". Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори "од Оца кроз Сина". Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз "од Сина" нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (απαγορευται = забрањен је). 

2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам - јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора - нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (= западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно (ανακολυθα= недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ (προβολεα) Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (= схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (πρσωπικον = персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици). 

3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја "Верујем..." (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере).

4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење (μαθημα) вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала - санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. "Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( = дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице". То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем ФОТИЈУ. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама (= зборницима).

5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан (ως εξεδοθη), и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. "Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен" (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: "Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема" (Гал. 1, 9), говори: "Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, - анатема да буде". И исти (Светитељ) говори: "Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон" (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: "Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: "Овце моје глас мој слушају", и пре тога вели: "а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега" (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише (Св. ВАСИЛИЈЕ): "Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (= са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати." И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: "Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца". И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (τους ετροφονας = јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада.

Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (= Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда - Православље (την ευσεβειαν)!

Превод: Епископ Атанасије Јевтић

(Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435 - 442)

Објављено у књизи ЖИВО ПРЕДАЊЕ У ЦРКВИ, Епископ Атанасије,1998, стр. 318 - 324.

А ти ко си што другога осуђујеш?

Свештеник Г. Макхел тога дана седео је у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајна. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља: На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечије игралиште.

Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац деце за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се. Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да се успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу деце: "Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?"

"Знам да бих то требао да урадим", одговорио је, "али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим." Остао сам без речи. Одједном ми више није сметала јурњава деце. На њихово понашање почео сам да гледам из сасвим другог угла. Схватио сам тога човека и упитао се: Шта бих ја учинио да сам на његовом месту?

... а ти ко си што другога осуђујеш? (Посланица Јаковљева 4:12)

Извор:  http://smrt-svetu.blogspot.com/

ИСПОВЕСТ: ПОКАЈАЊЕ ИЛИ БЛАГОСЛОВ ЗА ПРИЧЕШЋЕ?

Колико често се треба исповедати? Како не превратити исповест у рутинску процедуру за још једну „рецку“, само да би нас пустили да се причестимо? Можда би било добро раздвојити исповест од причешћа, јер то су два одвојена тајинства? Своје мишљење даје свештеник Красногорског округа Московске епархије, протојереј Константин ОСТРОВСКИ 

«Опраштам и отпуштам» 

Проблем, по мени, и није тако сложен, како изгледа. Једноставно треба признати, да у пракси која се раширила свуда по Русији, под једним обредом који зовемо „исповест“, постоји неколико неопходних и важних црквених појава које могу да се одвијају истовремено, али које ипак треба разликовати. Да напоменем – ја не предлажем никакву реформу. Нека се обичаји, макар и не били идеални, очувају, док промене не сазру у душама људи, а онда ће промене, уколико су заиста неопходне, да се догоде саме по себи и безболно. О каквим црквеним појавама иде реч, под обредом исповести?

Као прво, исправно тајинство исповести је оно, какво је било установљено у почетку. То је случај када хришћанин падне у тешке смртне грехове, који га одвајају од црквеног општења. Такав човек мора да прекине с тим гресима, а тек потом да иде свештенику, да их објави и, можда, испуни епитимију. Тек после тога он добија од Цркве „опраштам и отпуштам“, односно, прима се у црквено општење.

У наше време се по том питању мало шта изменило од древних времена, само су епитимије постале много мање сурове (о њима сада није неопходно говорити). И данас, уколико, на пример, дође човек на исповест и каже да живи с туђом женом, онда, докле год он не прекине тај безобразлук, његова исповест се не прима, тајинство се не обавља и не допушта се причешће. Поред телесних, постоје и душевни греси, који су неспојиви са причешћем Тела и Крви Христове. На пример, ако неко одбија да опрости ономе ко га је нечим увредио.

Детаљна исповест је потребна и људима који се никада, или веома давно,  нису исповедали и причешћивали. У већини случајева, на њиховој савести су тешки греси, али чак и да смртних грехова није било, такви људи се примају у црквено општење кроз тајинство исповести.

Тајинство исповести је неопходно и код грехова човека против свог стања, како их преподобни ава Доротеј назива. Ево шта он пише: „Бог напушта човека онда, када он направи нешто против свог стања. На пример, ако је човек био побожан, и потом почне да живи развратно; или када је био смирен, и потом постао дрзак и безобразан. И Бог не напушта толико човека који води порочан живот, када он живи неприлично, или дрског, када се горди, колико оставља побожног, када се понаша неприлично, и смиреног, када се погорди. То и значи грешити против свог стања, и због тога и долази до напуштања“ (Поуке 12. О страху будућег мучења и о томе, што онај који жели да се спаси, никада не сме да престане да брине о свом спасењу).

Сваки човек има своје стање, моралну меру, он је зна и осећа је. Овде није реч о духовној мери, коју зна само Бог и о којој нам је заповедано: „Не судите, и неће вам судити“ (Лк. 6, 37), већ управо о моралном стању. Један човек, на пример, повремено пада у блуд и каје се за то; други не чини блуд, али понекад јавно флертује, трећи себи ништа такво не дозвољава, али редовно гледа непристојне слике на интернету; четврти се можда препушта грешним помислима; пети, чак и ако му се појаве нечисте помисли, одмах се каје за њих; а постоје и такви људи, који грешне помисли одмах одбацују.

Сви они се налазе у разним стањима у односу на један исти грех, и та стања су стабилна; свако од нас, узгред, зна то из сопственог искуства. Прећи на вишу меру није тако једноставно, и поред све жеље – неопходно је посебно дејство Божије благодати. Али ни на нижу меру човек не пада одједном. Обично, уколико и згреши против свог стања, али се одмах покаје, његова мера (стање) се не мења. Ето у таквим случајевима, такође, бива корисно, а понекад и неопходно, тајинство исповести. Душа човека, који је згрешио против свог стања, мучи се и жуди за помоћ кроз тајинства Цркве.

Свакодневни греси

Али ни у тешке смртне грехе, па чак ни у грехе против свог стања, људи који редовно посећују храмове, не падају сваке недеље – хвала Богу! Можда би, уколико се ништа такво није десило, могли да дозволимо овим људима да се причешћују без исповести?

То је у потпуности у реду, у регионима где је мало православних. Једна наша парохијанка је неколико година живела у САД и причала, да у њиховој парохији није било обавезно да се човек исповеда пред причешће, а када је човек осећао потребу да се исповеда, он се договарао са свештеником телефоном, и он је долазио у цркву, специјално због тога. Али тамо је настојатељ лично знао све своје малобројне парохијане. Код нас је то могуће само у удаљеним селима.

А у нашој парохији – не претерано многољудној – сталних посетилаца служби има на стотине, и још има много људи, који храм посећују ретко, али се понекад причешћују, као и људи са стране, непознатих. Многе од њих ја и други свештеници нашег храма уопште не познајемо, или их врло мало познајемо, али то не значи да нико од њих не сме да се причешћује. Зато и организујемо исповест увече, уочи литургије и ујутро за време литургије, да би ти људи који се причешћују, могли или да се исповедају, уколико је то неопходно, или да добију благослов на причешће Светим Христовим Тајнама, или можда не добију.

Против сам тога, да се организују посебна правила за, такозване, „своје“ или „напредне“, јер би то код људи изазивало гордост и завист. Правила остају иста за све. Али уколико нека парохијанка, коју ја одлично знам, мени говори: „Баћушка, ја имам уобичајене свакодневне грехе. Благословите да се причестим у недељу“, ја благословљавам. И тако се дошло до тога, да се многи редовни парохијани исповедају, када осећају потребу за тим, а благослов на причешће не узимају само за време исповести.

Шта су то „обични свакодневни греси“? То су свима познати: празнословље, осуђивање, преједање, расејаност за време молитве, гледање бескорисних емисија на телевизији, гледање свега и свачега на интернету, и томе слично. Све су то греси, наравно, али они сами по себи нису препрека причешћу и, уколико они за конкретног човека не представљају грехе против његовог стања, онда они ни не захтевају обавезну исповест, у виду тајинства.

Свакодневни греси – представљају стално пројављивање наших страсти. Са страстима смо обавезни да се боримо свим својим силама, али постоје страсти у човековом срцу, с којима се он бори, а које га не одвајају га од причешћа. Ту је потребније стално кајање, него вршење тајинства исповести.

Између исповести и разговора

Уколико би нас тајинство исповести ослобађало од страсти, ми би после исповести одлазили потпуно смирени (без страсти), али то се не догађа, и хвала Богу да је тако! Он нам оставља страсти, да би се ми, осећајући их у себи, смиривали; падајући и поново се подижући у борби с њима, стицали духовно искуство, јер се са страстима морамо борити целог свог живота.

Али зашто тада да се кајемо за свакодневне грехе? То је трећи (после исповести као тајинства и после благослова за причешће) смисао савремене исповести – исповедање помисли, страсти и стања. Сваки православац зна, ја мислим, из свог личног искуства, да бивају случајеви када душа чезне да се исповеда духовнику своје грехе и страсти, макар они били и обични и стално понављајући. Такво исповедање је корисно за јачање духовних и душевних сила хришћанина – зашто би то укидали?

Ту се већ приближавамо духовном разговору. Наравно, духовни разговор би смо могли сасвим да одвојимо од исповести, али понекад исповест сама по себи прелази у духовни разговор, јер дешава се да духовник да парохијану неки савет, а он при том нешто пита и тако даље – прелазимо у духовни разговор. Поред тога, парохијанима није увек лако да „ухвате“ свештеника, да са њима поразговара. Распоред исповести је објављен и у храму, и на интернету, па људи и користе ту могућност да поразговарају с баћушком.

И последње – у одбрану листића. Често сам имао прилике да читам критику тога што се људи исповедају предајући листиће с написаним гресима, као да подносе извештај (рапорт). Ма нека се исповедају како им је згодније! Ја сам у својој црквеној младости један дужи период времена, детаљно записивао, колико ми је то пажња дозвољавала, све своје грешне помисли и предавао их духовном оцу приликом исповести. То скоро да су биле праве свеске. Затим је прошао тај период. Такође је био и период, када се сва исповест састојала из речи „преједам се и мало и хладно се молим“. Разни периоди су били. И хвала Богу да је тако! Мудри пастир није обраћао пажњу на спољашњи вид покајања, није ме учио формалностима. Зато што је душевна тканина веома танка, мало је јаче потегни и она пуца. Уколико духовник много пажње поклања спољашњем понашању покајника (тужан изглед и глас, исповедање без папирића и томе слично), постоји опасност да значајни део пажње духовног чеда оде на то да угоди свештенику.

Нека се наша духовна чеда исповедају, онако како им је удобније: помоћу папирића, свески, по сећању – не треба томе сви да се учимо, већ самом покајању.

Превод са руског С. М.
04.фебруар 2015 год.

Извор: http://www.nsad.ru/articles/ispoved-pokayanie-ili-blagoslovenie-na-prichastie 
http://manastir-lepavina.org/