Беседа у недељу Трећу по Педесетници - О запрљаном оку наше власти и појединаца из народа

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове Беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио нама, хришћанима, као светлост која нас кроз векове води путем спасења. Господ, изашавши на гору, беседио је окупљеном народу и тада из Његових уста излазе речи које дотичу само срце вере: о блаженствима, о заповестима, о милостињи, молитви, праштању, посту, служењу Богу и о истинском богатству. У тој беседи, као у неком духовном законику, изложено је све што је потребно човеку да зна – како да живи са Богом, са људима и у овоме свету. Спаситељ нас у данашњем јеванђелском одељку упућује на то шта је заиста важно у животу. Каже нам: „Светиљка телу је око.“ Ако је наше око – наш унутрашњи вид, наша душа – здраво и чисто, онда и цело наше биће буде у светлости. Али ако је мрачно, ако је изопачено, ако је заражено лажима, мржњом, завишћу, онда је и човек у тами. А у тами човек не зна куда иде.

Зар то није слика и данашње Србије?

Зар нисмо и ми данас, као народ, често у духовној тами? Видимо око себе поделе, свађе, непријатељства, омаловажавања. Видимо непоштовање људског живота – и у речима, и у поступцима, и у институцијама. Видимо да се не поштује човек као лик Божији, него се мери по томе колико има новца, функције или утицаја. Видимо и да многи страдају – не због својих грехова, него због туђих неправди. Корупција и неморал су постали нормална појава. Често они који треба да штите правду – бивају први који је газе. Они који треба да лече – повређују. Они који треба да воде – вуку уназад. А све то, јер се служи мамону – духу овог света, духу похлепе, себичности и властољубља. Христос нам данас поручује: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То није само лична порука – то је и национална. Јер ако народ жели да опстане, мора знати Коме служи. Ако служимо Богу – Његовим заповестима, истини, правди, љубави – онда ће и око народа бити светло, и кроз ту светлост ћемо се извући из сваке кризе. Али ако наставимо да служимо мамону – новцу, интересима, привилегијама и лажима – онда не само да ћемо бити слепи, него ћемо и једни друге повлачити у понор.

Господ нас опомиње да се не бринемо прво за храни, одело и материјалну сигурност, већ да иштемо прво Царство Божије и правду Његову. А све остало – даће се. То не значи да човек не треба да ради, да се не стара, него значи да се не сме обожавати пролазно. Да нам не постане идол оно што је само средство. Јер човек није створен за храну, већ храна за човека. Човек није створен ради новца, већ новац ради човека.

Зато, браћо и сестре, погледајмо себе и своју земљу Христовим очима. Шта је у нашем срцу на првом месту? Да ли је то жеља за Богом и спасењем, или жеља за влашћу, положајем, пролазним добицима? Чиме је окупирана наша пажња – молитвом или телевизијом, Јеванђељем или вестима о скандалима? У овом времену подељености и немира, када наш народ страда и изнутра и споља, сетимо се речи Христових: „Погледајте птице небеске... кринове у пољу...“ Ако Бог храни и украшава њих, зар неће и нас? Али под једним условом – ако Му верујемо, ако Му се вратимо, ако Га тражимо. У срцу многих младих у Србији данас постоји вапај за правдом. Ту на улицама, у тишини, без насиља, стоји глас савести. И мада их неки омаловажавају, тај глас одјекује дубље него многе говорнице – јер није покренут политиком, него правдом. То је жудња за истином – не само за правима, већ за праведношћу. То је глад и жеђ за оним што је Христос назвао Царство Божије и Његова правда. И ми, као Црква, не смемо окретати главу. Морамо бити са оним који траже светлост, који неће да служе мамону, који траже бољу Србију – не у протесту против некога, већ у молитви за нешто: за истину, за живот, за будућност. Зато, нека свако од нас данас провери здравље свог духовног ока. Да ли је у нама светлост или тама? Да ли тражимо прво Царство Божије – или прво новчаник, положај, славу? Да ли смо слуге Божије или слуге мамона?

Послушајмо Спаситеља: „Не брините се... Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Нека та реч буде наш животни путоказ, а не само недељна порука. Тада ће нам душа бити здрава, а са њом и тело. Тада ће нам срце бити мирно, а са њим и народ. И тада ће и Србија засијати – не од богатства, него од светлости. Амин.