Беседа у недељу четврту по Педесетници (Јеванђеље по Матеју 8. глава, 5–13 стих)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

 Данашње Јеванђеље нас уводи у један необичан сусрет. Римски капетан, незнабожац, човек војне власти и поретка, долази Христу — не као господар, већ као молилац. Не тражи ништа за себе, него за свога слугу. Са страхопоштовањем се обраћа Господу и говори: „Господе, слуга мој лежи код куће одузет и много се мучи.“ А када му Христос каже да ће доћи и исцелити га, он изговара речи које и ми понављамо на свакој Литургији: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.“ Тај римски капетан имао је нешто што недостаје многима, а то је вера. И не само веру, већ и смирење, љубав и одговорност за другога. Зато му Христос одговара речима које треба да одзвањају у срцу свакога од нас: „Заиста вам кажем, ни у Израиљу не нађох толике вере.“ Ово Јеванђеље није само прича о једном чуду. То је лекција из човечности, из одговорности, из вере. То је сведочанство да није довољно припадати народу Божјем по традицији — већ по срцу. Јер капетан, иако незнабожац, био је богатији вером од многих који су се сматрали побожнима. Он је био слободан човек не зато што је носио мач, већ зато што је признао Истину — и поклонио јој се. 

У римском капетану Господ је препознао живу веру тамо где је мало ко очекивао. А шта ће у нама препознати? Да ли смо синови царства по вери, или само по имену? И ми, као народ, као Црква, као друштво, стојимо данас на једном раскршћу. Са једне стране је логика силе, моћи, наметања. А са друге — тиха, али упорна вера у правду, у истину, у достојанство човека. И ту, на том раскршћу, појављују се млади. Студенти. Они који већ недељама и месецима сведоче да ово друштво није потпуно изгубило савест. Њихова борба није политичка — њихова борба је морална и етичка. Њихов захтев није против неког човека, већ за нешто што сви ми, без обзира на мишљења и партије, морамо бранити: истину, слободу, право на глас. Они стоје, као некад капетан, без моћи — али са вером. Без оружја — али са чистом намером. Не руше, него опомињу. Не прете, него сведоче. Историја Цркве пуна је примера у којима вера није била само лично уверење, већ сведочење до проливања крви. Први хришћани у Риму, у време Нерона и других царева, нису умирали због тога што су представљали политичку претњу, него зато што су одбили да се поклоне лажи. Свети мученици, попут Поликарпа Смирнског, Свете Текле, или мученика у Диоклецијановим прогонима, нису тражили сукоб, већ право да слободно верују и живе по истини. И кроз новију историју, посебно у време комунистичког режима, многи православни свештеници, монаси и верници, и у Русији и у нашој Србији, страдали су, били затварани, мучени, убијани — само зато што нису хтели да се одрекну истине, крста, молитве, светих тајни. У тим временима, као и у време капетаново, вера није била нешто што се подразумева — била је избор. И тај избор је често значио страдање.

Зато када данас видимо младе који мирно, доследно и часно бране истину, без агресије, без освете, то је духовно сродно сведочење. Ни они не траже сукоб, већ траже да живот буде достојан човека. Они не прогањају, већ траже да се зло назове злом. Баш као и мученици, сведоче да је вера — и лична и заједничка — увек повезана са жртвом. Можда ће неко рећи: шта има Црква с тим? Али, зар Црква није тело Христово, зар није дужна да стоји тамо где стоји истина, да говори тамо где многи ћуте? И зар нас сам Господ није учио да се не клањамо моћнима овога света, него да тражимо царство небеско, које почиње управо овде — у савести, у правди, у храбрости да се стане уз слабе? Данас се не мери само вера по речима, већ по делима. Као што је капетан показао веру бринући се за свога слугу, тако и ми показујемо веру ако станемо уз ближње — иако не добијамо ништа заузврат. Христос је тог незнабошца назвао већим верником од многих у Израиљу. Зар не би и нас могао назвати својима — ако и ми, попут тог капетана, учинимо корак ка Њему, корак љубави, корак одговорности? Не дозволимо да вера остане само у храму, а савест изван зидина. Јер вера без дела је мртва, каже апостол. И ако не препознамо време када треба да подигнемо глас, и ако се оглушимо о глас оних који траже правду, можда ћемо и ми чути страшне речи које Христос упућује у данашњем Јеванђељу: „А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“

Нека нас Господ сачува од те таме. Нека нам подари очи да видимо, срце да осетимо, храброст да станемо уз истину. И веру — ону истинску, живу, чисту, која чини да чудо буде могуће. Јер и данас, можда више него икада, нашој земљи је потребно чудо. А то чудо не почиње у власти, нити у институцијама — него у нама. Амин.