Беседа у недељу двадесет пету по Духовима

Драга браћо и сестре, Данас смо сабрани овде да размислимо о једној од најважнијих поука Господа Исуса Христа, која нам се пружа у причи о Самарјанину из Јеванђеља по Луки 10:25-37. Овај текст није само прича из давнина, већ снажна и актуелна поука за наш живот, која нам говори о томе шта значи истински следити Христа и показати љубав и милосрђе у свакодневним ситуацијама. У овом одељку, Господ Исус Христос прича причу која почиње једним важним питањем: „Учитељу, шта да учиним да наследим живот вечни?“ (Лука 10:25) Овај човек, који је био учитељ закона, тражио је одговор на дубоко и важно питање које и ми сами често постављамо: „Како да будем спасен? Како да будем праведан пред Богом?“ Господ му одговара да се врати на Закон Мојсијев и да следи две најважније заповести: да љуби Бога и да љуби ближњег свог као самога себе. Човек се затим жели правдати, па пита: „А ко је мој ближњи?“ (Лука 10:29) На ово питање Господ одговара причом о Самарјанину, која нам даје дубље разумевање шта значи бити ближњи и како да покажемо истинско милосрђе. Господ прича причу о путнику који је био нападнут од разбојника, опљачкан и остављен полумртав поред пута. Прошли су поред њега два човека: свештеник и левит, и оба су га заобишла, иако су знали да му је потребна помоћ. А онда долази Самарјанин – човек из групе људи који су били непријатељи Јеврејима у том времену. Он види несрећника, саосећа с њим, приступа му и пружа му помоћ: лечи му ране, превија, ставља га на свог коња или магарца, одводи га у преноћиште оближње градске гостионице и плаћа његово лечење.

На крају, Христос поставља кључно питање: „Који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао у руке разбојницима?“ (Лука 10:36) Човек одговара: „Онај који му је показао милосрђе.“ Господ онда каже: „Иди и ти и чини тако.“ (Лука 10:37) Ова прича нам даје неколико важних поука: Ближњи није само онај ко нам је „приближан“ по крви или по месту у коме живимо, већ свако коме је потребна наша помоћ. Човек жели да ограничи свој круг „ближњих“, постављајући некада религијска или етничка ограничења. Међутим, Христос нам каже да не смемо гледати на разлике, већ на потребу и милосрђе. У нашој свакодневници, ближњи може бити било ко – сусед који је болестан, непознати који је изгубио посао, дете без родитељске заштите, или старац који је усамљен. Замислите ситуацију у којој идемо улицом и видимо да неко пада у несвест од глади. Можемо да прођемо поред њега и затворимо очи, као што су то учинили свештеник и левит из приче. Међутим, Самарјанин нам показује прави пример: зауставити се, понудити помоћ, учинити нешто конкретно за ту особу, било да је то хлеб, разговор или новчана помоћ. Јеврејски свештеник и левит су имали прилику да помогну, али су одбили. Они су имали знање и веру, али нису показали милосрђе у пракси. Самарјанин није само размишљао о несрећном човеку – он је био спреман да се жртвује, да одвоји свој труд, новац и време, да би помогао. Овде можемо да се сетимо речи Светог Јована Златоустог, који каже: „Милостиња није само да дајеш од вишка, већ да се жртвујеш за друге, чак и када немаш много.“ Често, ми верници смо спремни да говоримо о љубави и милосрђу, али је потребно да их спроведемо у дело. Зато нас Христос позива да будемо попут Самарјанина. Господ каже: „Иди и ти и чини тако.“ Ово није само поука за свештенике, већ за сваког хришћанина. Ми смо позвани да у свакодневном животу, у малим стварима, покажемо милосрђе, као што је Самарјанин показао. У свету црквених отаца, имамо многе примере људи који су живели по овим принципима. Свети Василије Велики, на пример, користио је доброчинство као свој начин живота. Он је оснивао болнице и трпезарије за сиромашне, показујући љубав и милосрђе у практичном смислу. У савременом животу, имамо прилику да учинимо исто: да своје ресурсе, време, љубав и молитву усмеримо према људима који су у невољи, на начин који не само да олакшава њихову патњу, већ и нас саме испуњава духовним миром и смиреношћу. Замислите породицу која је изгубила дом у пожару. Можемо да затворимо врата свог дома и да се посветимо само својим проблемима, или можемо да отворимо срце и дом, да пружимо гостопримство, подршку и молитву. То је оно што значи бити истински Самарјанин. 

Драга браћо и сестре, Господ нас позива да покажемо милосрђе у сваком моменту нашег живота. Нека нас пример Самарјанина и поука из ове приче подстакну да превазиђемо страх, неумешност или равнодушност и да будемо они који у срцу носе истинску љубав и спремност за помоћ. Нека Господ, кроз молитве Пресвете Богородице и Светих Отаца наших, да снаге да не будемо само гледаоци у животу, већ прави следбеници Господа који делују у Његовом духу милосрђа и истинских хришћана Христових . Амин.