"☑️ Studenti su nam OTVORILI OČI, na čemu im neizmerno hvala.
❌ On nam je ZAPUŠIO UŠI, a onda nas sve pravi ludima da haluciniramo.
I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa.
❗ Svi mi moramo sami da preuzmemo odgovornost za sebe i "SPASIMO NAPAĆENU DUŠU!"
*NEMA VIŠE PODRŠKE* (prosveta studente, narod prosvetu...)!
*Svako mora da ODGOVARA I BORI SE ZA SEBE!*
Zbijmo redove, UĐIMO U TOTALNU, ALI BAŠ, BAŠ TOTALNU OBUSTAVU 3 DANA, a ne da se razvlačimo 3 meseca.
Nema smisla prema studentima. Oni jesu mladi, perspektivni, strpljivi i imaju ceo život pred sobom, ali nije lepo da im mi (odrasli i da ne kažem kakvi smo) ćerdamo mladost i iznurujemo ih.
HVALA STUDENTIMA što su zapalili vatru,
PROSVETARIMA što su je raspirili,
ali... sada je red da CEO NAROD, zajedno sa nama, postane čuvar vatre i, bez dugog "dinstanja", sprži sve loše ostatke prošlosti."
(Текст скинут са преписке из вајбер групе)
Још у она времена Христовог телесног бивствовања на земљи беше примера одпадања од вере, напада на верујуће, покушаја да се оповргну Христове намере и дела кроз омаловажавање самих Апостола и Христа. Оно што нам је ГИХ донео у овај свет је наука која нас поново приближава човеку и његовој истинској природи коју је задобио стварањем. Та природа у бити је била покретачка у смислу самог стварања: Човек је створен од Бога да би, добивши слободу од Творца, стварао на Земљи на спасење свију и целога света кроз своју делатну способност, способност да размишља идејно и искаже то обликујући свет у добру. На жалост, десило се то што се десило после човековог отцепљења од Бога и изгнанства из Раја али човек је и даље остао у својој слободи да ствара и кроз ту слободу да се покуша вратити своме Творцу једног дана. Доласком Христа у овај свет нашла се могућност повратка Творцу кроз самог Христа. Постали смо Тело Његово тј. Његови удови док је сам Христос глава која нас води кроз овај живот. У својим делима Христос нам показује једну контру од оне латинске изреке homo homini lupus est где ставља човека као битну ставку за наше будуће спасење. ГИХ има делатних примера када исцељује непознате људе, болеснике и немоћне, људе које није ни сам познавао по људској природи и није био у никаквом сродству крвном са њима али је у тим људима видео вапај иконе Божије која је тражила спасење кроз покајање и искупљење и коначно враћање у статус првобитне створене слике Божије. Где смо сада после свега овога? Наизглед близу али на жалост још увек иконично далеко Богу. Не сличимо Њему ни по ком основу, чиними се. Имамо, повремено, "испаде" са моралном одговорношћу које личе на Божије дело и неку врсту врлине али још увек је то само блед одраз првобитне иконе Божије. Човек као слободно биће Божије данас своју слободу исказује кроз разне видове остварења. У њима себе проналази али се и у неким остварењима и губи. Дајем пример остварења данашњег образовног система у коме сам већ више од 14 година као једног од битних ствари у човековом животу кроз који пролазимо сви као ученици, учитељи, наставници, педагози и професори. Остварити се као део просветног система - у овом случају мислим на просветног радника грубо речено - је дивна живитна увертира за стицање социјалних животних компетенција и, пре свега, искуства једне посебне заједнице учених и образованих људи који своју енергију устремљују ка младој струји, будућим наследницима и новим мислиоцима - деци. Горе наведени пример једне колегинице из просвете која се коснула окривити Бога(цркву)"I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa" због вишемесечних студентских и грађанских протеста, у којима су и просветни радници имали итекако запажену улогу у вођењу, организацији и подршци студентима као и самих просветара који су на ивици егзистенције и поштовања од стране државе. Уз дужно поштовање моје колегинице не могу а да не одговорим на ову реченицу која ми је као вероучитељу и ђакону СПЦ запала за око и боде ми душу. Иако подршку од Његове Светости Патријарха Порфирија студенти и грађани нису баш осетили у патријарховим беседама морам да напоменем колегиници да Црква као организам је жива и увек у покрету јер саму Цркву чине људи хришћани, крштени у цркви, који сматрају и верују да је Господ Исус Христос њихова глава тј. онај кога ми следимо у животу и својом слободом исказују своју веру и покорност према Њему. Слободно ћу то превести као Идеал хрушћанског живота. Дакле, Њему се молимо, Њему се исповедамо, Њиме се заклињемо и Њиме се причешћујемо. Самим тим бих је и упитао да ли је икада, у своме животу, осетила овај начин живота? Да, ако не сваки дан, сваке недеље одлази у цркву на литургију, причешћује се, пости, исповеда се, каје се, греши, просто да живи живот једног православног хришћанина у савременом свету. Црква је дакле заједница људи и Бога која се остварује у Евхаристији односно у заједничарењу на литургији(богослужењу). Овим желим да колегиници кажем да Бог није исто што и Црква јер Бог не окреће леђа човеку. Пре ће бити да човек окреће леђа Богу(сетими се Адама и Еве и њихове непослушнисти којом је резултирало да човечанство тражи нову могућнист за спасење кроз Христа који касније долази у свет). У свету, овоме какав јесте и каквим га знамо, човек човеку окреће често леђа због разноразних интересних група и тако једни другима у много чему постајемо вукови у јагњећој кожи или грабљивице. Ако сте православни хришћанин оваквих ствари ћете се нагледати или осетити на својој кожи и у самој Цркви међу хришћанима и међ' свештенством. Данас је политика узела маха у животу обичних грађана па и самих верника православних хришћана. Комшије се више не свађају само због ограде већ и због политичког опредељења у коме се разилазе. Имамо слободу да бирамо странку и изаберемо страну која нам одговара. Такође имамо слободу и критички да доносимо закључке и да, када је нешто лоше у држави или у заједници, критикујемо власт, опозицију, некога ко нам није истомишљеник, породицу па чак и саму Цркву. Апостол Павле је у својој посланици написао да нам је све дозвољено у слободи али да нам баш све у тој слободи и није на корист и на спасење. Свакојаке помисли човеку долазе у тренутцима слободног изражавања, а та слобода може слободномислећег човека и да одведе подаље од истинског пута. Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот те смо ми, као његови следбеници, дужни да тим Путем идемо; том Истином исказујемо свој став и тим Животом живимо наш овоземаљски тренутак.
Дакле, сви ми морамо да преузмемо одговорност за себе саме али да спасимо "напаћене душе" без Бога(који нам је "окренуо леђа") чиними се да не би могли.
На крају да поручим колегиницама и колегама просветарима: Ви сте со овој земљи, поред свештенства. Ви сте образ овог народа и нада да ће младост и лепота наше земље, обликована вашим рукама, израсти у нешто за шта се сада тренутно боримо. Све ово само уз Христа Господа је могуће јер нам он даје снагу у животу. И на крају да не заборавимо и ово: Бог има задњу реч. Не врховни вођа, не студент, само Бог. Слободу коју нам је дао искористимо на паметан начин спасавајући наше душе и гурајући једни друге напред.
Ватру је упалио и донео Христос. Апостоли су је преузели од Њега и предали свештенству и народу на даљу надлежност, чување и распиривање. Ватра се шири и срца су нам загрејана. Маран Ата. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар