Беседa на Јеванђеље по Матеју , зачало 8. (4. глава; од 12-17 стиха) - Недеља по Богојављању

Драга браћо и сестре, прошла недеља нам је кроз велики Господњи празник Богојављења Црква дала поуку у име великог и славног пророка Јована Крститеља док нам се ево данас даје поука кроз Господа Исуса Христа. Господ нам открива своју мисију и почетак јавног деловања. Тиме нам показује како треба да живимо и каква је порука спасења коју је Он дошао да донесе у наш свет. 

Прва ствар коју видимо је да је Господ, после сазнања о томе да је Јован Крститељ ухапшен, кренуо у Галилеју. Чини се да се овај догађај чини као један трагичан и разочаравајући тренутак. Јован је био предводник и пророк који је припремао народ за долазак Спаситеља, али се сада нашао у затвору, што је у изгледу могло бити знак слабости Божије снаге. Међутим, Христос није дозволио да ова чињеница паралише Његову мисију. Напротив, Он је наставио да проповеда, управо кад је Јован затворен. Ово је важан пример за нас – чак и када се чини да наш свет пада у хаос, када се чини да неправда побеђује и када осећамо неуспех, ми треба да наставимо своје хришћанске подвиге. Христос је и у најтежим тренуцима остао непоколебљив и наставио свој божански пут. То је пример за нас, да не дозволимо да спољашње околности утичу на нашу веру и преданост Богу.

 Господ је изабрао места која су била одбачена, занемарена од стране других људи. Завулон и Нефталим су били региони које су сматрали за мање значајне, чак "сенке" осталог израелског народа. Град Капернаум је место које Христос бира у коме ће да проповеда и у коме ће се неко време настанити. Народ тих крајева је тонуо у најгрубље незнање и потпуно помрачење у греху. Управо ту и на таквим местима, Господ долази да принесе светлост.  Ово је дубока порука за нас – никада не треба да потцењујемо ни себе, ни људе око нас, без обзира на њихов изглед или статус у друштву. Господ је дошао да изабере баш те који су били одбачени од свих других. Често у животу, поготово у савременом друштву, видимо како људи умеју да потцењују или одбацују друге због њиховог изгледа, порекла или позиције. Међутим, Христос нам показује да не треба да судимо по спољашњем изгледу, већ да треба да тражимо светлост и спасење, чак и у најтамнијим местима. Ако се срамимо места на којима се налазимо или људи којима смо окружени, Христос нам показује да свако место може бити освећено Његовом присутношћу. Христос долази као светлост у мрак. Ово је велика порука за нас – Господ је та светлост која долази у наше животе да разјасни наше путеве. Многи људи у свету данас живе у мраку, не знајући шта је права истина, шта је прави смисао живота. Они су као народ који седи у тами и чека да светлост засија. Христос је та светлост која долази у наше животе и која нам открива пут. Пример из свакодневног живота могао би бити ситуација када неко од нас пролази кроз период тешкоћа и неразумевања, када осећамо као да ништа не иде како треба. У тим тренуцима, важно је да се сетимо да и у најдубљој тами, Христова светлост може осветлети наш пут. Он је увек ту да нас води, да нас охрабри и да нам донесе мир у  наше срце.

 Господња проповед је јасна и једноставна: покајање. Интересантна ствар у свему овоме око Св. Пророка и Претече Јована Крститеља и Господа Исуса Христа је та што и један и други изговарају своју проповед са уводним почетком: „Покајте се!“ Ово нам говори да је покајање главни и основни услов за препород и обнову наших душа. Господ позива људе да се окрену од греха, да промене свој начин живота, да се упуте ка Царству Божијем. Ово је позив који важи и за нас данас. Иако се понекад може чинити да је људски живот компликован и да су наши проблеми тешки, Христос нам даје један једноставан и дубок савет: покајање. То значи препознавање својих слабости и грехова, и искрено окретање Богу. Покајање није само акт кајања, већ и промена начина живота, тражење правде и истине или како се са грчког језика то код нас преводи метанија – метаноите – покајте се. У савременом животу, ми често одлажемо покајање, сматрамо да имамо много времена или да се не дешава ништа озбиљно. Међутим, као што је Христос изречен у овом Јеванђељу, Царство Божије је већ ту. Он је близу. Позив да се покајемо није само теоријски позив, већ стварност која чека да будемо свесни и да свесно и одговорно ступимо у заједницу.

 Драга браћо и сестре, ови стихови нас позивају да размотримо дубоке истине нашег живота. Христос је дошао као светлост у мрак, да нам покаже пут спасења. Он је позвао људе на покајање и на повратак Богу. Ово је позив и за нас, да се окренемо ка Њему, да прихватимо светлост Његове истине и да своје животе усмеримо ка Његовом Царству. Нека нас овај позив на покајање и светлост Христову води у свакодневном животу, да бисмо били истински сведоци Његове љубави и благодати.   Нека Бог благослови све нас, да живимо по Његовој вољи и да, као народ који седи у тами, угледамо светлост Његову која нас води у вечни живот. Амин.

Беседа у недељу тридесет прву по Духовима - Слепи Вартимеј

 

Браћо и сестре, данас слушамо диван одељак из Јеванђеља по Луки, где је Христос исцелио слепог Вартимеја који је седео на путу и молио се за исцељење. Овај текст је веома дубок и богат поуком за наш духовни живот.

У овом догађају, видимо човека који, иако физички слеп, има духовне очи које види далеко боље него многи који су видели светлост овога света. Слепи Вартимеј се налази на путу, као и ми сви, који смо на путу живота. Он се налази у стању великог страдања, али истовремено, његова вера је била тако јакa да је знао да ће га Исус исцелити.

"Шта хоћеш да ти учиним?" пита Господ слепог човека, као да није знао његову потребу. Али, Господ је у овом питању желео да Вартимеј изрази своје срце, своје потребе и своје веровање. Често се дешава да и ми, као верници, многе своје потребе изражавамо пред Господом у молитви, али често не схватамо да молитва није само молба, већ и исповест вере, одговор на питање које нам Христос поставља: "Шта хоћеш да ти учиним?"

Ова питања су на неки начин позив да се отворимо пред Богом и признамо своје слабости и потребе. Вартимеј није питао за нешто материјално или земаљско, већ је исповедио своју највећу потребу – да поново види. Он није био као многи који су били заокупљени земаљским стварима, већ је трагао за Божијим благословом, за правом светлошћу. У свакодневном животу, многи људи су духовно слепи. Можемо имати физички вид, али ако срце и ум нису осветљени Божијом благодаћу, ми смо као слепи. Свети оци нам говоре да је прави вид не само да видимо са физичким очима, већ и да разумемо Божију вољу, да видимо Његову славу и Његову љубав. Свети Јован Златоусти каже да "ако не видимо са духовним очима, онда смо гори од слепих". Такав вид, дакле, није само вид на земљи, већ на вечност.

У овом контексту, Вартимеј је образац вере која не зависи од спољашњих околности, већ од унутрашње снаге која долази из вере у Христа. Он се није бојао да се истиче у својој вери, већ је викао: "Исусе, Сине Давидов, смилуј се на мене!" Иако су га људи одговарали и саветовали му да се смири, Вартимеј није одустао. Он је знао да је то његова једина шанса да се излечи и да добије оно што му је најпотребније.

Размислите о неким ситуацијама у животу када сте били у великој невољи. Можда сте били у ситуацији где је изгледало да је све изгубљено, али сте ипак наставили да се молите, да верујете, да тражите Божију помоћ. То је оно што Вартимеј чини – он се не предаје, иако је умањен и одбачен од других. Та упорност у вери често доводи до благодатног искуства у нашем животу.

Такође, можемо размотрити пример светог Авве Исаије, који је много година проводио у молитви и посту. Он је био исто тако упоран као Вартимеј, а Господ му је на крају открио дубоке тајне духовног живота. Упорност у молитви и вери је, дакле, пут ка духовном оздрављењу.

Овај јеванђелски текст нам указује да Господ никада не окреће леђа онима који му са вером и понизношћу прилазе. Вартимеј је унутар своје слепоће имао већу светлост него многи људи који су имали физички вид. И ми, ако се исповедимо као он, ако будемо упорни у вери, Господ ће нас осветлити и исцелити.

Понекад у животу морамо постати као слепи Вартимеј. Морамо престати да се ослањамо на своје способности и разум и да научимо да се предамо у руке Божије. Ми, као и Вартимеј, треба да верујемо да наша вера и наша молитва могу променити наш живот, да могу доћи до исцељења и ослобођења.

Браћо и сестре, узмимо пример Вартимеја који је имао снажну веру у Господа и није се уплашио да тражи помоћ, иако је био одбачен од других. Његова упорност и вера нису остале незапажене, а Господ га је исцељивао. Нека и наш живот буде испуњен таквом упорношћу у вери, нека не одустанемо од молитве, ма колико да нам се живот чинио тежак. Бог нас неће оставити, као што није оставио Вартимеја. Он је увек ту за нас и чека да Му се обратимо са вером, као што је и Вартимеј учинио.

Нека нам овај догађај из Јеванђеља буде подстрек да растемо у вери, да се не бојимо да тражимо Божију помоћ, и да будемо истински сведоци светлости која долази од Христа.