Беседа у недељу четврту по Педесетници (Јеванђеље по Матеју 8. глава, 5–13 стих)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

 Данашње Јеванђеље нас уводи у један необичан сусрет. Римски капетан, незнабожац, човек војне власти и поретка, долази Христу — не као господар, већ као молилац. Не тражи ништа за себе, него за свога слугу. Са страхопоштовањем се обраћа Господу и говори: „Господе, слуга мој лежи код куће одузет и много се мучи.“ А када му Христос каже да ће доћи и исцелити га, он изговара речи које и ми понављамо на свакој Литургији: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.“ Тај римски капетан имао је нешто што недостаје многима, а то је вера. И не само веру, већ и смирење, љубав и одговорност за другога. Зато му Христос одговара речима које треба да одзвањају у срцу свакога од нас: „Заиста вам кажем, ни у Израиљу не нађох толике вере.“ Ово Јеванђеље није само прича о једном чуду. То је лекција из човечности, из одговорности, из вере. То је сведочанство да није довољно припадати народу Божјем по традицији — већ по срцу. Јер капетан, иако незнабожац, био је богатији вером од многих који су се сматрали побожнима. Он је био слободан човек не зато што је носио мач, већ зато што је признао Истину — и поклонио јој се. 

У римском капетану Господ је препознао живу веру тамо где је мало ко очекивао. А шта ће у нама препознати? Да ли смо синови царства по вери, или само по имену? И ми, као народ, као Црква, као друштво, стојимо данас на једном раскршћу. Са једне стране је логика силе, моћи, наметања. А са друге — тиха, али упорна вера у правду, у истину, у достојанство човека. И ту, на том раскршћу, појављују се млади. Студенти. Они који већ недељама и месецима сведоче да ово друштво није потпуно изгубило савест. Њихова борба није политичка — њихова борба је морална и етичка. Њихов захтев није против неког човека, већ за нешто што сви ми, без обзира на мишљења и партије, морамо бранити: истину, слободу, право на глас. Они стоје, као некад капетан, без моћи — али са вером. Без оружја — али са чистом намером. Не руше, него опомињу. Не прете, него сведоче. Историја Цркве пуна је примера у којима вера није била само лично уверење, већ сведочење до проливања крви. Први хришћани у Риму, у време Нерона и других царева, нису умирали због тога што су представљали политичку претњу, него зато што су одбили да се поклоне лажи. Свети мученици, попут Поликарпа Смирнског, Свете Текле, или мученика у Диоклецијановим прогонима, нису тражили сукоб, већ право да слободно верују и живе по истини. И кроз новију историју, посебно у време комунистичког режима, многи православни свештеници, монаси и верници, и у Русији и у нашој Србији, страдали су, били затварани, мучени, убијани — само зато што нису хтели да се одрекну истине, крста, молитве, светих тајни. У тим временима, као и у време капетаново, вера није била нешто што се подразумева — била је избор. И тај избор је често значио страдање.

Зато када данас видимо младе који мирно, доследно и часно бране истину, без агресије, без освете, то је духовно сродно сведочење. Ни они не траже сукоб, већ траже да живот буде достојан човека. Они не прогањају, већ траже да се зло назове злом. Баш као и мученици, сведоче да је вера — и лична и заједничка — увек повезана са жртвом. Можда ће неко рећи: шта има Црква с тим? Али, зар Црква није тело Христово, зар није дужна да стоји тамо где стоји истина, да говори тамо где многи ћуте? И зар нас сам Господ није учио да се не клањамо моћнима овога света, него да тражимо царство небеско, које почиње управо овде — у савести, у правди, у храбрости да се стане уз слабе? Данас се не мери само вера по речима, већ по делима. Као што је капетан показао веру бринући се за свога слугу, тако и ми показујемо веру ако станемо уз ближње — иако не добијамо ништа заузврат. Христос је тог незнабошца назвао већим верником од многих у Израиљу. Зар не би и нас могао назвати својима — ако и ми, попут тог капетана, учинимо корак ка Њему, корак љубави, корак одговорности? Не дозволимо да вера остане само у храму, а савест изван зидина. Јер вера без дела је мртва, каже апостол. И ако не препознамо време када треба да подигнемо глас, и ако се оглушимо о глас оних који траже правду, можда ћемо и ми чути страшне речи које Христос упућује у данашњем Јеванђељу: „А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“

Нека нас Господ сачува од те таме. Нека нам подари очи да видимо, срце да осетимо, храброст да станемо уз истину. И веру — ону истинску, живу, чисту, која чини да чудо буде могуће. Јер и данас, можда више него икада, нашој земљи је потребно чудо. А то чудо не почиње у власти, нити у институцијама — него у нама. Амин.

Беседа у недељу Трећу по Педесетници - О запрљаном оку наше власти и појединаца из народа

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове Беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио нама, хришћанима, као светлост која нас кроз векове води путем спасења. Господ, изашавши на гору, беседио је окупљеном народу и тада из Његових уста излазе речи које дотичу само срце вере: о блаженствима, о заповестима, о милостињи, молитви, праштању, посту, служењу Богу и о истинском богатству. У тој беседи, као у неком духовном законику, изложено је све што је потребно човеку да зна – како да живи са Богом, са људима и у овоме свету. Спаситељ нас у данашњем јеванђелском одељку упућује на то шта је заиста важно у животу. Каже нам: „Светиљка телу је око.“ Ако је наше око – наш унутрашњи вид, наша душа – здраво и чисто, онда и цело наше биће буде у светлости. Али ако је мрачно, ако је изопачено, ако је заражено лажима, мржњом, завишћу, онда је и човек у тами. А у тами човек не зна куда иде.

Зар то није слика и данашње Србије?

Зар нисмо и ми данас, као народ, често у духовној тами? Видимо око себе поделе, свађе, непријатељства, омаловажавања. Видимо непоштовање људског живота – и у речима, и у поступцима, и у институцијама. Видимо да се не поштује човек као лик Божији, него се мери по томе колико има новца, функције или утицаја. Видимо и да многи страдају – не због својих грехова, него због туђих неправди. Корупција и неморал су постали нормална појава. Често они који треба да штите правду – бивају први који је газе. Они који треба да лече – повређују. Они који треба да воде – вуку уназад. А све то, јер се служи мамону – духу овог света, духу похлепе, себичности и властољубља. Христос нам данас поручује: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То није само лична порука – то је и национална. Јер ако народ жели да опстане, мора знати Коме служи. Ако служимо Богу – Његовим заповестима, истини, правди, љубави – онда ће и око народа бити светло, и кроз ту светлост ћемо се извући из сваке кризе. Али ако наставимо да служимо мамону – новцу, интересима, привилегијама и лажима – онда не само да ћемо бити слепи, него ћемо и једни друге повлачити у понор.

Господ нас опомиње да се не бринемо прво за храни, одело и материјалну сигурност, већ да иштемо прво Царство Божије и правду Његову. А све остало – даће се. То не значи да човек не треба да ради, да се не стара, него значи да се не сме обожавати пролазно. Да нам не постане идол оно што је само средство. Јер човек није створен за храну, већ храна за човека. Човек није створен ради новца, већ новац ради човека.

Зато, браћо и сестре, погледајмо себе и своју земљу Христовим очима. Шта је у нашем срцу на првом месту? Да ли је то жеља за Богом и спасењем, или жеља за влашћу, положајем, пролазним добицима? Чиме је окупирана наша пажња – молитвом или телевизијом, Јеванђељем или вестима о скандалима? У овом времену подељености и немира, када наш народ страда и изнутра и споља, сетимо се речи Христових: „Погледајте птице небеске... кринове у пољу...“ Ако Бог храни и украшава њих, зар неће и нас? Али под једним условом – ако Му верујемо, ако Му се вратимо, ако Га тражимо. У срцу многих младих у Србији данас постоји вапај за правдом. Ту на улицама, у тишини, без насиља, стоји глас савести. И мада их неки омаловажавају, тај глас одјекује дубље него многе говорнице – јер није покренут политиком, него правдом. То је жудња за истином – не само за правима, већ за праведношћу. То је глад и жеђ за оним што је Христос назвао Царство Божије и Његова правда. И ми, као Црква, не смемо окретати главу. Морамо бити са оним који траже светлост, који неће да служе мамону, који траже бољу Србију – не у протесту против некога, већ у молитви за нешто: за истину, за живот, за будућност. Зато, нека свако од нас данас провери здравље свог духовног ока. Да ли је у нама светлост или тама? Да ли тражимо прво Царство Божије – или прво новчаник, положај, славу? Да ли смо слуге Божије или слуге мамона?

Послушајмо Спаситеља: „Не брините се... Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Нека та реч буде наш животни путоказ, а не само недељна порука. Тада ће нам душа бити здрава, а са њом и тело. Тада ће нам срце бити мирно, а са њим и народ. И тада ће и Србија засијати – не од богатства, него од светлости. Амин.

Беседа у Трећу недељу по Духовима (Јеванђеље по Матеју, 18 зач. (VI гл. 22-33 стих)

У данашњем Јеванђељу слушали смо речи самог Господа нашег Исуса Христа, које је апостол и јеванђелист Матеј оставио у шестој глави свог Јеванђеља. То је наставак велике Беседе на гори – једног од најдубљих и најпотреснијих излагања целокупног хришћанског учења. У њему нам Христос открива поредак духовних приоритета, показује шта је истинска вредност, и шта човека чини светлим или тамним, здравим или болесним — и телом и душом. „Светиљка телу је око“, каже Христос. И ако је то око здраво, цело тело је у светлости. Али ако је мрачно, и тело је у тами. Не говори овде Христос о физичком оку, већ о духовном виду — о нашој души, о савести, о оном унутрашњем мерилу које нас води кроз живот. Ако је наша душа окренута Богу, истини, правди, љубави — онда и наш живот, дела, речи, поступци — све постаје осветљено. Али ако нас обузму себичност, сујета, похлепа и равнодушност, онда човек постаје духовно слеп, и тами не само себе, него и све око себе. 

Данас смо, браћо и сестре, сведоци велике унутрашње борбе у нашем народу. Са једне стране — борба за материјално: за хлеб, плату, имовину, положај, удобност. Са друге — глас савести, младости и правде који тражи нешто више од пуке егзистенције. Видимо данас нашу децу, студенте, како мирно, достојанствено, али истрајно, стоје и корачају улицама наших градова тражећи — не власт, не новац, већ истину. Траже да светлост уђе у простор који је годинама гушен лажима, неправдом, политичком обманом и дубоком немарношћу према човеку. Можемо се запитати: шта то у младом човеку, у студенту, покреће ову храброст? Одговор је у Јеванђељу: глад и жеђ за правдом. За оним што превазилази материјално. То је тражење Царства Божијег – у којем се не влада силом и манипулацијом, већ љубављу, истином и правдом. Господ каже: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То је одлука пред којом стоји сваки човек – и као појединац и као народ. Или ћемо служити Богу – истини, правди, љубави, ближњем – или ћемо служити мамону – богатству, интересу, саможивости. Али обећава нам Спаситељ и ово: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Ако смо на правом путу, ако живимо у складу са Божијом вољом, Он се стара о нама – као што храни птице небеске, као што краси кринове у пољу. Али не смемо погрешно разумети ове речи као позив на пасивност. Напротив – Христос нас позива на дубоку и одговорну акцију, али акцију која иде из вере, из светлости, а не из мрака срца. Не позива нас да се предамо и чекамо, већ да у свему прво тражимо Божију вољу, а онда делујемо – храбро, чиста срца, као ученици Истине. Зато је важно да, гледајући ову децу како стоје, како корачају у тишини и достојанству, видимо и себе. Јер, борба за правду није само њихова. То је наша заједничка борба – не против људи, већ против зла у нама и око нас. Не за власт, већ за душу народа. Не за овоземаљску сигурност, већ за духовну слободу. Оно што данас мучи Србију, није само економска криза, него морална криза. Криза савести. Криза одговорности. Криза поверења. Али решење нам је дато: ако се вратимо светлости — Христу, Његовим речима, Његовим заповестима — онда ће и наше око бити здраво, и цело тело народа биће осветљено. Онда ћемо опет бити народ са душом, народ који гледа не само у земљу, већ и у небо. Зато нека свако од нас провери шта је у његовом срцу: јурњава за пролазним или тежња за вечним? Чега се прво хватамо у свакодневном животу — новчаника или Јеванђеља? Браћо и сестре, Србији данас није потребно више хлеба, већ више светлости у души. Није потребно више телевизијских програма, већ више молитве. Није потребно више обећања, већ више истине. И нека млади који храбро траже правду буду подсетник и опомена нама старијима — да не предамо овај свет у мрак, већ да га вратимо светлости.

Иштите најпре Царство Божије и правду Његову. У томе је и решење кризе, и исцељење народа, и спасење душе. А све остало, ако је заиста потребно — додаће нам се. Амин.

Беседа у Недељу седму по Васкрсу (Јн. 56 зач. (XVII, 1-13)) - Недеља светих Отаца Првог Васељенског Сабора

Драга браћо и сестре, 

Данашњи одломак из Јеванђеља по Јовану доводи нас у један од најсветијих тренутака Христовог живота – Његову последњу молитву пре страдања. Ово је тренутак када Господ, знајући шта Му предстоји – издаја, понижење, бичевање и распеће – не мисли на Себе, већ се моли Оцу за оне које Му је Отац дао: за Своје ученике, и за све нас који верујемо у Њега. Ово је такозвана "Првосвештеничка молитва", јер Христос у њој наступа као истински Првосвештеник који приноси молитву и жртву за спасење целога света. Иако се налази пред тамом Голготе, Његова молитва одише светлошћу, љубављу и надом. Христос каже: „Оче, дошао је час: прослави Сина Свога да и Син Твој прослави Тебе… Ја сам Тебе прославио на земљи; дело сам свршио које си ми дао да извршим.“ Ове речи нас подсећају да је живот Христов био потпуно испуњен послушношћу вољи Оца. Данас, у времену када се послушност често сматра слабошћу, Христос нам показује да је права снага у преданости – преданости Богу, истини и љубави. Он се не моли да ученици буду заштићени од страдања, него да буду сачувани у истини, у љубави, у јединству. „Оче свети, сачувај их у имену Твоме… да буду једно као и Ми.“ То јединство је кључна порука ове молитве.

У свету у којем живимо, у нашој Србији данас, често можемо приметити све супротно од тога. Поделе – политичке, друштвене, па чак и унутар породица – уместо да нас оснаже у различитости, оне нас одвајају. Људи су све чешће у страху, у борби за опстанак, у изгубљености. Млади одлазе јер не виде будућност. Стари се осећају заборављено. Осећа се духовна глад и празнина. Христос је дошао управо да ту празнину испуни. Замислимо мајку која увече, после напорног дана, седа крај постеље свог детета и моли се за њега. Не за лак живот, већ да буде поштен, добар човек, да буде под Божијом заштитом. Таква је била и Христова молитва за нас. Он не моли за привремени мир, већ за вечну истину и љубав која спасава. Свети Владика Николај каже: „Свет није одбио Христа зато што није могао да Га разуме, него зато што није хтео да Га послуша.“ Зар није тако и данас? Истина нам је пред очима, али често не желимо да је видимо јер нам је удобније у самообмани. Христова молитва нас позива да се пробудимо из духовне летаргије, да се запитамо: за кога и за шта живимо? У овом одломку Исус каже још и: „Ја више нисам у свету, а они су у свету, и Ја идем к Теби.“ Ове речи одзвањају кроз векове као позив – да иако живимо у свету, не будемо од света. Да не допустимо да нас прогута овосветскса лаж, освета, мржња, грамзивост, већ да живимо као Христови, носећи Његово име, Његову истину, Његову љубав.

Један пример из свакодневице: недавно је један поштар из унутрашњости Србије постао виралан јер је пешачио сатима по сеоским брдима да би једној баки уручио пензију. У том човеку видимо слику онога што Христос жели од нас – верност, пожртвованост, љубав према ближњем. Он није урадио ништа "велико" по људским мерилима, али је урадио нешто велико по Божијим. Такви примери нам враћају наду. Слично томе, можемо се сетити и примера студената који, упркос тешкоћама и материјалним ограничењима, не одустају од борбе за истину, правду и боље друштво. Видели смо младе који мирно и достојанствено излазе на улице, не да би се сукобљавали, већ да би подигли свој глас за будућност без страха и неправде. Они не траже лак живот, већ живот достојан човека. У њиховој истрајности, у спремности да жртвују комфор и сигурност зарад виших вредности, видимо живу слику оне љубави коју Христос жели да имамо једни према другима.  Ови примери нам говоре да нема правог јединства међу људима без јединства у Богу. На жалост, данас, у времену великих технолошких повезаности, људи никада нису били усамљенији и удаљенији једни од других па и од Бога. Повезани смо телефонима, али одвојени срцем. Христова молитва позива нас да поново тражимо дубоко јединство – у породици, у заједници, у Цркви. Да једни другима опраштамо, носимо бремена, волимо без интереса.

Закључићу ову беседу речима управо из данашњег Јеванђеља: „А сада идем к Теби, и ово говорим у свету да имају радост моју испуњену у себи.“ Радост Христова – то је више од пролазне среће. То је мир у срцу који ничим овоземаљским не може бити нарушен. Нека би нам Господ дао ту радост, ту снагу вере и љубави. Да се у времену подела вратимо молитви, покајању, праштању и заједништву. Да чујемо глас Христов и да будемо једно, као што је Он једно са Оцем. Амин.

 

Беседа на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим - Недеља Цветна

Данас прослављамо празник Светлог и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим — празник који у нашем народу називамо Цвети. У црквеним књигама он носи назив Недеља Цветоносија, у руској традицији , док га Грци зову Недеља Ваја. У Западној Цркви овај дан се назива Доминика ин палмис — недеља палми. Сви ти називи говоре о ономе што се тада догодило: о радосном дочеку Христа, када је народ бацао палмине и зелене гране, махао њима и простирао своје хаљине пред Њега, кличући: „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње!“ Ово је био један од два тријумфална тренутка у Христовом животу на земљи — царски улазак у град. Али, за разлику од земаљских царева, који су улазили на коњима као освајачи, Христос је ушао кротко, јашући на магарету, испуњавајући пророчанство пророка Захарије: „Гле, цар твој иде к теби, праведан и спасава, кротак и јаше на магарцу.“ (Зах 9,9) Тај дочек народа, иако свечан и споља радостан, у срцу Христовом био је обележен тугом. Он је знао да ће исти ти људи који данас кличу „Осана“, већ за неколико дана викати: „Распни га!“ Знао је да у Јерусалиму неће наћи разумевање, да ће бити одбачен, осуђен, пљунут, мучен и распет. Али, упркос свему, Он иде напред, свесно и добровољно, ради нас и ради нашег спасења.

У том тријумфалном уласку Христа у Јерусалим, Црква види позив и наду — види улазак Цара славе у срце човека. Видимо и како Христос долази да обнови светињу — прво храм, из кога изгони трговце и мешетаре, оне који су од светиње направили пећину разбојничку, а у ствари је требало да буде дом молитве и дом Господњи, а онда и срца наша, да их очисти од свега што је недостојно Божијег присуства. И као што је тада Христос био дочекан као Спаситељ, и ми данас можемо препознати Његово присуство у неочекиваним личностима — у онима који сведоче истину, љубав, истрајност и наду. У том духу, сетимо се једног савременог примера коме сведочимо ових задњих месеци и дана — подвига младих студената који пешаче или возе бицикле по Србији и Европи, у намери да се чује њихов глас, глас истине и правде. Њихов пут личи на један свечани, миран улазак у сваки град и село, где их људи бодре, дочекују, пружају подршку. У једној својој беседи, владика Григорије, Архиепископ диселдорфски и немачки, назвао је те студенте: „Савременим витезовима и јунацима нашег доба, који нас подсећају да врлина још увек постоји и да доброта није заувек утихнула.“ И додао је дубоку мисао: „Ви сте попут огледала, јер куд год прођете, у вама се наш народ огледа, и у том огледалу види оно што је одавно морао, али није могао учинити — за себе и за нас.“

Као што су у оно време људи препознали Христа као Цара и Спаситеља, и ми смо такође позвани да га препознамо као вечно добро у овоме свету, у делима љубави и жртве које чинимо једни према другима. Да у младима, у њиховом гласу и корацима, чујемо одјек Оног гласа који је рекао: „Истина ће вас ослободити.“

Данашњи празник је нераскидиво повезан са јучерашњим — са празником Васкрсења Лазара. Христос је, васкрснувши Лазара, показао своју власт над смрћу. То је била најава општег васкрсења свих нас, и припрема за Његово сопствено страдање и славу. Лазар, пријатељ Христов, који је четири дана био у гробу, постаје сведок Божије моћи и милости. Наша света Црква је написала тропар, песму коју ми певамо на Лазареву суботу и на Цвети, а која управо говори о општем духовном и телесном васкрсењу људскога рода које се показује у васкрсењу Лазара који је лежао четири дана у гробу. Овим Господ доказује своју силу, снагу и моћ којом човека враћа у вечни живот. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим.  И ето — народ који је видео то чудо, кренуо је за Христом. И зато се и наш дочек Христа не сме завршити само на махању гранчицама и свечаном слављу. Христос жели да уђе у наш Јерусалим — у наш живот, у наш дом, у наше срце. Да га очисти, осветли, оживи. Овај празник нам стоји као припрема за наше васкрсење у Господу, а Апостол Павле нам у данашњем Апостолу поручује: „Браћо, радујте се свагда у Господу! И опет велим: радујте се! Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде више од спољашње радости. Нека буде позив на унутрашњу промену.  Зато се помолимо заједно, да Цар славе уђе у наша срца и да у радости дочекамо и празник над празницима — Свето Васкрсење Христово. Амин.

Беседa на Јеванђеље по Матеју , зачало 8. (4. глава; од 12-17 стиха) - Недеља по Богојављању

Драга браћо и сестре, прошла недеља нам је кроз велики Господњи празник Богојављења Црква дала поуку у име великог и славног пророка Јована Крститеља док нам се ево данас даје поука кроз Господа Исуса Христа. Господ нам открива своју мисију и почетак јавног деловања. Тиме нам показује како треба да живимо и каква је порука спасења коју је Он дошао да донесе у наш свет. 

Прва ствар коју видимо је да је Господ, после сазнања о томе да је Јован Крститељ ухапшен, кренуо у Галилеју. Чини се да се овај догађај чини као један трагичан и разочаравајући тренутак. Јован је био предводник и пророк који је припремао народ за долазак Спаситеља, али се сада нашао у затвору, што је у изгледу могло бити знак слабости Божије снаге. Међутим, Христос није дозволио да ова чињеница паралише Његову мисију. Напротив, Он је наставио да проповеда, управо кад је Јован затворен. Ово је важан пример за нас – чак и када се чини да наш свет пада у хаос, када се чини да неправда побеђује и када осећамо неуспех, ми треба да наставимо своје хришћанске подвиге. Христос је и у најтежим тренуцима остао непоколебљив и наставио свој божански пут. То је пример за нас, да не дозволимо да спољашње околности утичу на нашу веру и преданост Богу.

 Господ је изабрао места која су била одбачена, занемарена од стране других људи. Завулон и Нефталим су били региони које су сматрали за мање значајне, чак "сенке" осталог израелског народа. Град Капернаум је место које Христос бира у коме ће да проповеда и у коме ће се неко време настанити. Народ тих крајева је тонуо у најгрубље незнање и потпуно помрачење у греху. Управо ту и на таквим местима, Господ долази да принесе светлост.  Ово је дубока порука за нас – никада не треба да потцењујемо ни себе, ни људе око нас, без обзира на њихов изглед или статус у друштву. Господ је дошао да изабере баш те који су били одбачени од свих других. Често у животу, поготово у савременом друштву, видимо како људи умеју да потцењују или одбацују друге због њиховог изгледа, порекла или позиције. Међутим, Христос нам показује да не треба да судимо по спољашњем изгледу, већ да треба да тражимо светлост и спасење, чак и у најтамнијим местима. Ако се срамимо места на којима се налазимо или људи којима смо окружени, Христос нам показује да свако место може бити освећено Његовом присутношћу. Христос долази као светлост у мрак. Ово је велика порука за нас – Господ је та светлост која долази у наше животе да разјасни наше путеве. Многи људи у свету данас живе у мраку, не знајући шта је права истина, шта је прави смисао живота. Они су као народ који седи у тами и чека да светлост засија. Христос је та светлост која долази у наше животе и која нам открива пут. Пример из свакодневног живота могао би бити ситуација када неко од нас пролази кроз период тешкоћа и неразумевања, када осећамо као да ништа не иде како треба. У тим тренуцима, важно је да се сетимо да и у најдубљој тами, Христова светлост може осветлети наш пут. Он је увек ту да нас води, да нас охрабри и да нам донесе мир у  наше срце.

 Господња проповед је јасна и једноставна: покајање. Интересантна ствар у свему овоме око Св. Пророка и Претече Јована Крститеља и Господа Исуса Христа је та што и један и други изговарају своју проповед са уводним почетком: „Покајте се!“ Ово нам говори да је покајање главни и основни услов за препород и обнову наших душа. Господ позива људе да се окрену од греха, да промене свој начин живота, да се упуте ка Царству Божијем. Ово је позив који важи и за нас данас. Иако се понекад може чинити да је људски живот компликован и да су наши проблеми тешки, Христос нам даје један једноставан и дубок савет: покајање. То значи препознавање својих слабости и грехова, и искрено окретање Богу. Покајање није само акт кајања, већ и промена начина живота, тражење правде и истине или како се са грчког језика то код нас преводи метанија – метаноите – покајте се. У савременом животу, ми често одлажемо покајање, сматрамо да имамо много времена или да се не дешава ништа озбиљно. Међутим, као што је Христос изречен у овом Јеванђељу, Царство Божије је већ ту. Он је близу. Позив да се покајемо није само теоријски позив, већ стварност која чека да будемо свесни и да свесно и одговорно ступимо у заједницу.

 Драга браћо и сестре, ови стихови нас позивају да размотримо дубоке истине нашег живота. Христос је дошао као светлост у мрак, да нам покаже пут спасења. Он је позвао људе на покајање и на повратак Богу. Ово је позив и за нас, да се окренемо ка Њему, да прихватимо светлост Његове истине и да своје животе усмеримо ка Његовом Царству. Нека нас овај позив на покајање и светлост Христову води у свакодневном животу, да бисмо били истински сведоци Његове љубави и благодати.   Нека Бог благослови све нас, да живимо по Његовој вољи и да, као народ који седи у тами, угледамо светлост Његову која нас води у вечни живот. Амин.

Беседа у недељу тридесет прву по Духовима - Слепи Вартимеј

 

Браћо и сестре, данас слушамо диван одељак из Јеванђеља по Луки, где је Христос исцелио слепог Вартимеја који је седео на путу и молио се за исцељење. Овај текст је веома дубок и богат поуком за наш духовни живот.

У овом догађају, видимо човека који, иако физички слеп, има духовне очи које види далеко боље него многи који су видели светлост овога света. Слепи Вартимеј се налази на путу, као и ми сви, који смо на путу живота. Он се налази у стању великог страдања, али истовремено, његова вера је била тако јакa да је знао да ће га Исус исцелити.

"Шта хоћеш да ти учиним?" пита Господ слепог човека, као да није знао његову потребу. Али, Господ је у овом питању желео да Вартимеј изрази своје срце, своје потребе и своје веровање. Често се дешава да и ми, као верници, многе своје потребе изражавамо пред Господом у молитви, али често не схватамо да молитва није само молба, већ и исповест вере, одговор на питање које нам Христос поставља: "Шта хоћеш да ти учиним?"

Ова питања су на неки начин позив да се отворимо пред Богом и признамо своје слабости и потребе. Вартимеј није питао за нешто материјално или земаљско, већ је исповедио своју највећу потребу – да поново види. Он није био као многи који су били заокупљени земаљским стварима, већ је трагао за Божијим благословом, за правом светлошћу. У свакодневном животу, многи људи су духовно слепи. Можемо имати физички вид, али ако срце и ум нису осветљени Божијом благодаћу, ми смо као слепи. Свети оци нам говоре да је прави вид не само да видимо са физичким очима, већ и да разумемо Божију вољу, да видимо Његову славу и Његову љубав. Свети Јован Златоусти каже да "ако не видимо са духовним очима, онда смо гори од слепих". Такав вид, дакле, није само вид на земљи, већ на вечност.

У овом контексту, Вартимеј је образац вере која не зависи од спољашњих околности, већ од унутрашње снаге која долази из вере у Христа. Он се није бојао да се истиче у својој вери, већ је викао: "Исусе, Сине Давидов, смилуј се на мене!" Иако су га људи одговарали и саветовали му да се смири, Вартимеј није одустао. Он је знао да је то његова једина шанса да се излечи и да добије оно што му је најпотребније.

Размислите о неким ситуацијама у животу када сте били у великој невољи. Можда сте били у ситуацији где је изгледало да је све изгубљено, али сте ипак наставили да се молите, да верујете, да тражите Божију помоћ. То је оно што Вартимеј чини – он се не предаје, иако је умањен и одбачен од других. Та упорност у вери често доводи до благодатног искуства у нашем животу.

Такође, можемо размотрити пример светог Авве Исаије, који је много година проводио у молитви и посту. Он је био исто тако упоран као Вартимеј, а Господ му је на крају открио дубоке тајне духовног живота. Упорност у молитви и вери је, дакле, пут ка духовном оздрављењу.

Овај јеванђелски текст нам указује да Господ никада не окреће леђа онима који му са вером и понизношћу прилазе. Вартимеј је унутар своје слепоће имао већу светлост него многи људи који су имали физички вид. И ми, ако се исповедимо као он, ако будемо упорни у вери, Господ ће нас осветлити и исцелити.

Понекад у животу морамо постати као слепи Вартимеј. Морамо престати да се ослањамо на своје способности и разум и да научимо да се предамо у руке Божије. Ми, као и Вартимеј, треба да верујемо да наша вера и наша молитва могу променити наш живот, да могу доћи до исцељења и ослобођења.

Браћо и сестре, узмимо пример Вартимеја који је имао снажну веру у Господа и није се уплашио да тражи помоћ, иако је био одбачен од других. Његова упорност и вера нису остале незапажене, а Господ га је исцељивао. Нека и наш живот буде испуњен таквом упорношћу у вери, нека не одустанемо од молитве, ма колико да нам се живот чинио тежак. Бог нас неће оставити, као што није оставио Вартимеја. Он је увек ту за нас и чека да Му се обратимо са вером, као што је и Вартимеј учинио.

Нека нам овај догађај из Јеванђеља буде подстрек да растемо у вери, да се не бојимо да тражимо Божију помоћ, и да будемо истински сведоци светлости која долази од Христа.