Беседа на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим - Недеља Цветна

Данас прослављамо празник Светлог и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим — празник који у нашем народу називамо Цвети. У црквеним књигама он носи назив Недеља Цветоносија, у руској традицији , док га Грци зову Недеља Ваја. У Западној Цркви овај дан се назива Доминика ин палмис — недеља палми. Сви ти називи говоре о ономе што се тада догодило: о радосном дочеку Христа, када је народ бацао палмине и зелене гране, махао њима и простирао своје хаљине пред Њега, кличући: „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње!“ Ово је био један од два тријумфална тренутка у Христовом животу на земљи — царски улазак у град. Али, за разлику од земаљских царева, који су улазили на коњима као освајачи, Христос је ушао кротко, јашући на магарету, испуњавајући пророчанство пророка Захарије: „Гле, цар твој иде к теби, праведан и спасава, кротак и јаше на магарцу.“ (Зах 9,9) Тај дочек народа, иако свечан и споља радостан, у срцу Христовом био је обележен тугом. Он је знао да ће исти ти људи који данас кличу „Осана“, већ за неколико дана викати: „Распни га!“ Знао је да у Јерусалиму неће наћи разумевање, да ће бити одбачен, осуђен, пљунут, мучен и распет. Али, упркос свему, Он иде напред, свесно и добровољно, ради нас и ради нашег спасења.

У том тријумфалном уласку Христа у Јерусалим, Црква види позив и наду — види улазак Цара славе у срце човека. Видимо и како Христос долази да обнови светињу — прво храм, из кога изгони трговце и мешетаре, оне који су од светиње направили пећину разбојничку, а у ствари је требало да буде дом молитве и дом Господњи, а онда и срца наша, да их очисти од свега што је недостојно Божијег присуства. И као што је тада Христос био дочекан као Спаситељ, и ми данас можемо препознати Његово присуство у неочекиваним личностима — у онима који сведоче истину, љубав, истрајност и наду. У том духу, сетимо се једног савременог примера коме сведочимо ових задњих месеци и дана — подвига младих студената који пешаче или возе бицикле по Србији и Европи, у намери да се чује њихов глас, глас истине и правде. Њихов пут личи на један свечани, миран улазак у сваки град и село, где их људи бодре, дочекују, пружају подршку. У једној својој беседи, владика Григорије, Архиепископ диселдорфски и немачки, назвао је те студенте: „Савременим витезовима и јунацима нашег доба, који нас подсећају да врлина још увек постоји и да доброта није заувек утихнула.“ И додао је дубоку мисао: „Ви сте попут огледала, јер куд год прођете, у вама се наш народ огледа, и у том огледалу види оно што је одавно морао, али није могао учинити — за себе и за нас.“

Као што су у оно време људи препознали Христа као Цара и Спаситеља, и ми смо такође позвани да га препознамо као вечно добро у овоме свету, у делима љубави и жртве које чинимо једни према другима. Да у младима, у њиховом гласу и корацима, чујемо одјек Оног гласа који је рекао: „Истина ће вас ослободити.“

Данашњи празник је нераскидиво повезан са јучерашњим — са празником Васкрсења Лазара. Христос је, васкрснувши Лазара, показао своју власт над смрћу. То је била најава општег васкрсења свих нас, и припрема за Његово сопствено страдање и славу. Лазар, пријатељ Христов, који је четири дана био у гробу, постаје сведок Божије моћи и милости. Наша света Црква је написала тропар, песму коју ми певамо на Лазареву суботу и на Цвети, а која управо говори о општем духовном и телесном васкрсењу људскога рода које се показује у васкрсењу Лазара који је лежао четири дана у гробу. Овим Господ доказује своју силу, снагу и моћ којом човека враћа у вечни живот. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим.  И ето — народ који је видео то чудо, кренуо је за Христом. И зато се и наш дочек Христа не сме завршити само на махању гранчицама и свечаном слављу. Христос жели да уђе у наш Јерусалим — у наш живот, у наш дом, у наше срце. Да га очисти, осветли, оживи. Овај празник нам стоји као припрема за наше васкрсење у Господу, а Апостол Павле нам у данашњем Апостолу поручује: „Браћо, радујте се свагда у Господу! И опет велим: радујте се! Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде више од спољашње радости. Нека буде позив на унутрашњу промену.  Зато се помолимо заједно, да Цар славе уђе у наша срца и да у радости дочекамо и празник над празницима — Свето Васкрсење Христово. Амин.

Беседa на Јеванђеље по Матеју , зачало 8. (4. глава; од 12-17 стиха) - Недеља по Богојављању

Драга браћо и сестре, прошла недеља нам је кроз велики Господњи празник Богојављења Црква дала поуку у име великог и славног пророка Јована Крститеља док нам се ево данас даје поука кроз Господа Исуса Христа. Господ нам открива своју мисију и почетак јавног деловања. Тиме нам показује како треба да живимо и каква је порука спасења коју је Он дошао да донесе у наш свет. 

Прва ствар коју видимо је да је Господ, после сазнања о томе да је Јован Крститељ ухапшен, кренуо у Галилеју. Чини се да се овај догађај чини као један трагичан и разочаравајући тренутак. Јован је био предводник и пророк који је припремао народ за долазак Спаситеља, али се сада нашао у затвору, што је у изгледу могло бити знак слабости Божије снаге. Међутим, Христос није дозволио да ова чињеница паралише Његову мисију. Напротив, Он је наставио да проповеда, управо кад је Јован затворен. Ово је важан пример за нас – чак и када се чини да наш свет пада у хаос, када се чини да неправда побеђује и када осећамо неуспех, ми треба да наставимо своје хришћанске подвиге. Христос је и у најтежим тренуцима остао непоколебљив и наставио свој божански пут. То је пример за нас, да не дозволимо да спољашње околности утичу на нашу веру и преданост Богу.

 Господ је изабрао места која су била одбачена, занемарена од стране других људи. Завулон и Нефталим су били региони које су сматрали за мање значајне, чак "сенке" осталог израелског народа. Град Капернаум је место које Христос бира у коме ће да проповеда и у коме ће се неко време настанити. Народ тих крајева је тонуо у најгрубље незнање и потпуно помрачење у греху. Управо ту и на таквим местима, Господ долази да принесе светлост.  Ово је дубока порука за нас – никада не треба да потцењујемо ни себе, ни људе око нас, без обзира на њихов изглед или статус у друштву. Господ је дошао да изабере баш те који су били одбачени од свих других. Често у животу, поготово у савременом друштву, видимо како људи умеју да потцењују или одбацују друге због њиховог изгледа, порекла или позиције. Међутим, Христос нам показује да не треба да судимо по спољашњем изгледу, већ да треба да тражимо светлост и спасење, чак и у најтамнијим местима. Ако се срамимо места на којима се налазимо или људи којима смо окружени, Христос нам показује да свако место може бити освећено Његовом присутношћу. Христос долази као светлост у мрак. Ово је велика порука за нас – Господ је та светлост која долази у наше животе да разјасни наше путеве. Многи људи у свету данас живе у мраку, не знајући шта је права истина, шта је прави смисао живота. Они су као народ који седи у тами и чека да светлост засија. Христос је та светлост која долази у наше животе и која нам открива пут. Пример из свакодневног живота могао би бити ситуација када неко од нас пролази кроз период тешкоћа и неразумевања, када осећамо као да ништа не иде како треба. У тим тренуцима, важно је да се сетимо да и у најдубљој тами, Христова светлост може осветлети наш пут. Он је увек ту да нас води, да нас охрабри и да нам донесе мир у  наше срце.

 Господња проповед је јасна и једноставна: покајање. Интересантна ствар у свему овоме око Св. Пророка и Претече Јована Крститеља и Господа Исуса Христа је та што и један и други изговарају своју проповед са уводним почетком: „Покајте се!“ Ово нам говори да је покајање главни и основни услов за препород и обнову наших душа. Господ позива људе да се окрену од греха, да промене свој начин живота, да се упуте ка Царству Божијем. Ово је позив који важи и за нас данас. Иако се понекад може чинити да је људски живот компликован и да су наши проблеми тешки, Христос нам даје један једноставан и дубок савет: покајање. То значи препознавање својих слабости и грехова, и искрено окретање Богу. Покајање није само акт кајања, већ и промена начина живота, тражење правде и истине или како се са грчког језика то код нас преводи метанија – метаноите – покајте се. У савременом животу, ми често одлажемо покајање, сматрамо да имамо много времена или да се не дешава ништа озбиљно. Међутим, као што је Христос изречен у овом Јеванђељу, Царство Божије је већ ту. Он је близу. Позив да се покајемо није само теоријски позив, већ стварност која чека да будемо свесни и да свесно и одговорно ступимо у заједницу.

 Драга браћо и сестре, ови стихови нас позивају да размотримо дубоке истине нашег живота. Христос је дошао као светлост у мрак, да нам покаже пут спасења. Он је позвао људе на покајање и на повратак Богу. Ово је позив и за нас, да се окренемо ка Њему, да прихватимо светлост Његове истине и да своје животе усмеримо ка Његовом Царству. Нека нас овај позив на покајање и светлост Христову води у свакодневном животу, да бисмо били истински сведоци Његове љубави и благодати.   Нека Бог благослови све нас, да живимо по Његовој вољи и да, као народ који седи у тами, угледамо светлост Његову која нас води у вечни живот. Амин.

Беседа у недељу тридесет прву по Духовима - Слепи Вартимеј

 

Браћо и сестре, данас слушамо диван одељак из Јеванђеља по Луки, где је Христос исцелио слепог Вартимеја који је седео на путу и молио се за исцељење. Овај текст је веома дубок и богат поуком за наш духовни живот.

У овом догађају, видимо човека који, иако физички слеп, има духовне очи које види далеко боље него многи који су видели светлост овога света. Слепи Вартимеј се налази на путу, као и ми сви, који смо на путу живота. Он се налази у стању великог страдања, али истовремено, његова вера је била тако јакa да је знао да ће га Исус исцелити.

"Шта хоћеш да ти учиним?" пита Господ слепог човека, као да није знао његову потребу. Али, Господ је у овом питању желео да Вартимеј изрази своје срце, своје потребе и своје веровање. Често се дешава да и ми, као верници, многе своје потребе изражавамо пред Господом у молитви, али често не схватамо да молитва није само молба, већ и исповест вере, одговор на питање које нам Христос поставља: "Шта хоћеш да ти учиним?"

Ова питања су на неки начин позив да се отворимо пред Богом и признамо своје слабости и потребе. Вартимеј није питао за нешто материјално или земаљско, већ је исповедио своју највећу потребу – да поново види. Он није био као многи који су били заокупљени земаљским стварима, већ је трагао за Божијим благословом, за правом светлошћу. У свакодневном животу, многи људи су духовно слепи. Можемо имати физички вид, али ако срце и ум нису осветљени Божијом благодаћу, ми смо као слепи. Свети оци нам говоре да је прави вид не само да видимо са физичким очима, већ и да разумемо Божију вољу, да видимо Његову славу и Његову љубав. Свети Јован Златоусти каже да "ако не видимо са духовним очима, онда смо гори од слепих". Такав вид, дакле, није само вид на земљи, већ на вечност.

У овом контексту, Вартимеј је образац вере која не зависи од спољашњих околности, већ од унутрашње снаге која долази из вере у Христа. Он се није бојао да се истиче у својој вери, већ је викао: "Исусе, Сине Давидов, смилуј се на мене!" Иако су га људи одговарали и саветовали му да се смири, Вартимеј није одустао. Он је знао да је то његова једина шанса да се излечи и да добије оно што му је најпотребније.

Размислите о неким ситуацијама у животу када сте били у великој невољи. Можда сте били у ситуацији где је изгледало да је све изгубљено, али сте ипак наставили да се молите, да верујете, да тражите Божију помоћ. То је оно што Вартимеј чини – он се не предаје, иако је умањен и одбачен од других. Та упорност у вери често доводи до благодатног искуства у нашем животу.

Такође, можемо размотрити пример светог Авве Исаије, који је много година проводио у молитви и посту. Он је био исто тако упоран као Вартимеј, а Господ му је на крају открио дубоке тајне духовног живота. Упорност у молитви и вери је, дакле, пут ка духовном оздрављењу.

Овај јеванђелски текст нам указује да Господ никада не окреће леђа онима који му са вером и понизношћу прилазе. Вартимеј је унутар своје слепоће имао већу светлост него многи људи који су имали физички вид. И ми, ако се исповедимо као он, ако будемо упорни у вери, Господ ће нас осветлити и исцелити.

Понекад у животу морамо постати као слепи Вартимеј. Морамо престати да се ослањамо на своје способности и разум и да научимо да се предамо у руке Божије. Ми, као и Вартимеј, треба да верујемо да наша вера и наша молитва могу променити наш живот, да могу доћи до исцељења и ослобођења.

Браћо и сестре, узмимо пример Вартимеја који је имао снажну веру у Господа и није се уплашио да тражи помоћ, иако је био одбачен од других. Његова упорност и вера нису остале незапажене, а Господ га је исцељивао. Нека и наш живот буде испуњен таквом упорношћу у вери, нека не одустанемо од молитве, ма колико да нам се живот чинио тежак. Бог нас неће оставити, као што није оставио Вартимеја. Он је увек ту за нас и чека да Му се обратимо са вером, као што је и Вартимеј учинио.

Нека нам овај догађај из Јеванђеља буде подстрек да растемо у вери, да се не бојимо да тражимо Божију помоћ, и да будемо истински сведоци светлости која долази од Христа.

 

Беседа у недељу двадесет пету по Духовима

Драга браћо и сестре, Данас смо сабрани овде да размислимо о једној од најважнијих поука Господа Исуса Христа, која нам се пружа у причи о Самарјанину из Јеванђеља по Луки 10:25-37. Овај текст није само прича из давнина, већ снажна и актуелна поука за наш живот, која нам говори о томе шта значи истински следити Христа и показати љубав и милосрђе у свакодневним ситуацијама. У овом одељку, Господ Исус Христос прича причу која почиње једним важним питањем: „Учитељу, шта да учиним да наследим живот вечни?“ (Лука 10:25) Овај човек, који је био учитељ закона, тражио је одговор на дубоко и важно питање које и ми сами често постављамо: „Како да будем спасен? Како да будем праведан пред Богом?“ Господ му одговара да се врати на Закон Мојсијев и да следи две најважније заповести: да љуби Бога и да љуби ближњег свог као самога себе. Човек се затим жели правдати, па пита: „А ко је мој ближњи?“ (Лука 10:29) На ово питање Господ одговара причом о Самарјанину, која нам даје дубље разумевање шта значи бити ближњи и како да покажемо истинско милосрђе. Господ прича причу о путнику који је био нападнут од разбојника, опљачкан и остављен полумртав поред пута. Прошли су поред њега два човека: свештеник и левит, и оба су га заобишла, иако су знали да му је потребна помоћ. А онда долази Самарјанин – човек из групе људи који су били непријатељи Јеврејима у том времену. Он види несрећника, саосећа с њим, приступа му и пружа му помоћ: лечи му ране, превија, ставља га на свог коња или магарца, одводи га у преноћиште оближње градске гостионице и плаћа његово лечење.

На крају, Христос поставља кључно питање: „Који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао у руке разбојницима?“ (Лука 10:36) Човек одговара: „Онај који му је показао милосрђе.“ Господ онда каже: „Иди и ти и чини тако.“ (Лука 10:37) Ова прича нам даје неколико важних поука: Ближњи није само онај ко нам је „приближан“ по крви или по месту у коме живимо, већ свако коме је потребна наша помоћ. Човек жели да ограничи свој круг „ближњих“, постављајући некада религијска или етничка ограничења. Међутим, Христос нам каже да не смемо гледати на разлике, већ на потребу и милосрђе. У нашој свакодневници, ближњи може бити било ко – сусед који је болестан, непознати који је изгубио посао, дете без родитељске заштите, или старац који је усамљен. Замислите ситуацију у којој идемо улицом и видимо да неко пада у несвест од глади. Можемо да прођемо поред њега и затворимо очи, као што су то учинили свештеник и левит из приче. Међутим, Самарјанин нам показује прави пример: зауставити се, понудити помоћ, учинити нешто конкретно за ту особу, било да је то хлеб, разговор или новчана помоћ. Јеврејски свештеник и левит су имали прилику да помогну, али су одбили. Они су имали знање и веру, али нису показали милосрђе у пракси. Самарјанин није само размишљао о несрећном човеку – он је био спреман да се жртвује, да одвоји свој труд, новац и време, да би помогао. Овде можемо да се сетимо речи Светог Јована Златоустог, који каже: „Милостиња није само да дајеш од вишка, већ да се жртвујеш за друге, чак и када немаш много.“ Често, ми верници смо спремни да говоримо о љубави и милосрђу, али је потребно да их спроведемо у дело. Зато нас Христос позива да будемо попут Самарјанина. Господ каже: „Иди и ти и чини тако.“ Ово није само поука за свештенике, већ за сваког хришћанина. Ми смо позвани да у свакодневном животу, у малим стварима, покажемо милосрђе, као што је Самарјанин показао. У свету црквених отаца, имамо многе примере људи који су живели по овим принципима. Свети Василије Велики, на пример, користио је доброчинство као свој начин живота. Он је оснивао болнице и трпезарије за сиромашне, показујући љубав и милосрђе у практичном смислу. У савременом животу, имамо прилику да учинимо исто: да своје ресурсе, време, љубав и молитву усмеримо према људима који су у невољи, на начин који не само да олакшава њихову патњу, већ и нас саме испуњава духовним миром и смиреношћу. Замислите породицу која је изгубила дом у пожару. Можемо да затворимо врата свог дома и да се посветимо само својим проблемима, или можемо да отворимо срце и дом, да пружимо гостопримство, подршку и молитву. То је оно што значи бити истински Самарјанин. 

Драга браћо и сестре, Господ нас позива да покажемо милосрђе у сваком моменту нашег живота. Нека нас пример Самарјанина и поука из ове приче подстакну да превазиђемо страх, неумешност или равнодушност и да будемо они који у срцу носе истинску љубав и спремност за помоћ. Нека Господ, кроз молитве Пресвете Богородице и Светих Отаца наших, да снаге да не будемо само гледаоци у животу, већ прави следбеници Господа који делују у Његовом духу милосрђа и истинских хришћана Христових . Амин.

Беседа у Недељу двадесет прву по Педесетници

Јеванђеље по Луки, зачало 35, 8 глава од 5 до 15 стиха, 

-Прича о сејачу и семену-

Драга браћо и сестре,

Данас смо позвани да размислимо о једној од најпознатијих и најважнијих прича коју је Христос испричао – причи о сејачу и семену. Ова прича нам се открива као дубоко учење о Божијем Царству и начину на који прихватамо Божију реч.

1. **Сејање семена: Реч Божија као дар и изазов**

Христос говори о сејачу који излази да посеје семе. Он сеје семе на различите врсте земљишта: на пут, на камен, на трње и на добру земљу. Семе које он сеје представља Божију реч – ту непогрешиву Истину која долази од Бога и која има моћ да преобрази срца људи. Једнако као што семе треба добру и плодно тло да би изникло и донело плод, тако и Божија реч захтева спремност и отвореност срца људи да би им донела живот и спасење. Сејање је, међутим, и изазов. Христос нам показује да неће сви људи примити ту реч на исти начин. Ово није само прича о томе како се семе сади, већ и о томе како различити људи примају ту реч. Реч Божија не само да је дар, већ је и изазов – изазов да се припремимо да је примимо, да се потрудимо да наши животи постану као добра земља, где ће семе расти и доносити плодове.

2. **Четири врсте земљишта**

Христос нам затим разматра четири различите врсте земљишта на које семе пада. Прво је земљиште поред пута, где семе одмах буде узето од птица. Ово представља људе који чују Божију реч, али им је срце затворено и немоћно да приме ту реч, па сатана долази и одузима оно што су чули. Људи који су попут овог земљишта не дозвољaвaју да Божија реч продре у њихове животе, јер су им срца преокупирана другим стварима.

Друго је земљиште каменито, где семе брзо ниче, али, на жалост, нема дубоке корене, брзо и увене када настану искушењаа или прогони. Ово су људи који примају Божију реч са радошћу, али их око њихових живота брзо преузимају тешкоће и проблеми, и они се повлаче и престају да следе Христа. Њихова вера није дубока, и не могу да издрже у искушењима.

Треће је земљиште са трњем, где семе ниче, али је загушено са свим бригама и забавама овога света. Људи који су попут овог земљишта су они који примају реч, али се препусте страховима и жељама овога света, те на крају не доносе плодове. На крају, ту је добро земљиште – земљиште које је припремљено да прими семе и да му дозволи да расте и да роди. Ово су људи који са поштовањем примају Божију реч, разумеју њену вредност и воде живот у складу са њом. У њиховом животу, семе се претвара у плод, а плод је живот који слави Бога и служи ближњем.

3. **Шта можемо научити из ове приче?**

Прича о сејачу и семену нам показује дубоку истину о нашем односу са Божијом речју. Оно што је важно није само то да ли смо чули Божију реч, већ и како је примамо у свој живот. Не постоји магија у томе да примимо Божију реч – важно је да будемо спремни да отворимо своје срце и да дозволимо да она коригује наше животе, да нас обликује и води. Прва порука ове приче је позив да размислимо о свом срцу. Какво је наше земљиште? Да ли смо отворени да примимо Божију реч? Да ли смо спремни да је чувамо и да дозволимо да она доноси плод у нашем животу?Друга порука је позив да се трудимо да будемо као добра земља – да негде дубоко у себи припремимо земљиште, очистимо га од камења и трња, да прихватимо истину Божије речи и дозволимо да она израсте у живот који је плодоносни. Божија реч није нешто што се само чује једном и заборави – она је нешто што треба да се негује и подстиче у нашем животу. 

Браћо и сестре, ова прича нас позива да будемо свесни Божијих дарова и да се припремимо да их примимо са благодарношћу и посвећеношћу. Реч Божија је жива и делотворна, али само ако смо ми спремни да је прихватимо, да њоме живимо и да кроз њу растемо. Бог нам стално шаље своју реч, али како ће она утицати на нас зависи од тога каква смо ми земљишта.

Нека нам Бог помогне да будемо земљиште у које Његова реч пада и које доноси добар плод, да живимо по Његовим заповестима и да сваки дан растемо у љубави и истини. Амин.

                                                      

Беседа на празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег

У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, наша Црква данас молитвено прославља рођење Св. Јована Крститеља и Претечу Господњег. Светитељ  који својим животом и делима спаја Стари и Нови Завет. Светитељ који је , како кажу Свети Оци, последњи пророк јеврејског народа и Старога завета. И не само последњи него и највећи пророк народа израелскога кога је Бог одабрао да буде претходник Господа нашег Исуса Христа и Сина Божијег. Овај предвесник и нагосвеститељ будућег спасења је, као што сте чули из Јеванђеља, рођен од родитељ који су били у поодмаклим годинама. Но, да је у Богу све могуће, они су нам и доказ. Али они нам нису и једини доказ. Још је у Старом Завету Господ подарио дете праоцу Аврааму и његовој жени Сари нероткињи и добили су сина Исака. Дакле, престарели родитељи Аврам и Сара као и првосвештеник Захарија и Јелисавета, који више по законима природе нису могли да имају деце али благодаћу Божијом они су добили благослов и утеху у Исаку код Аврама и Саре тојест у Јована код Захарија и Јелисавете. Само натприродно рођење Јованово је увод, најава и  у ствари својеврсна претеча онога што ће се касније догодити у лику и делу Господа нашег Исуса Христа. Овде једно чудо предходи другом, како каже синаксар на празник рођења Светог Јована Крститеља, који даље наставља: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". Јелисавета, жена Захаријина, је као што знамо из Јеванђеља, била рођака Пресвете Богородице те је тако и Св. Јован био, по женској линији рођак Господа нашега Исуса Христа. Све се ово догађало људима које је Бог изабрао и који су добровољно, у својој слободи, пристали на извршење Божијег плана. Видите и сами из Јеванђеља да су Захарије и Јелисавета били богобојажљиви људи и пуни љубави, вере и наде. Познавали су Стари завет и очекивали су Месију – Спаситеља њиховог народа. Првосвештеник Захарија је богослужио у храму. Дакле, био је из рода јеврејског свештенства. Иначе, живели су у Хеврону, неких осам сати удаљености од Јерусалима. Св. Јован је, као и шест месеци касније рођени Господ од Пресвете Дјеве Марије, као дете осетио гнев Ирода који је владао тим крајевима. И њега је Јелисавета морала да сакрива од убилачке руке и војника Иродових у време када је страдало много мушке деце до две године узрасата, а све због Иродовог страха да му неко од њих не преузме престо јер је чуо за цара Јудејског који се родио од пророка и свештеника јудејских. Највећу жртву је поднео отац Св. Јована, Захарија, који је страдао тада у Јерусалимском храму између олтара и храма јер није хтео да им преда своје дете. 

Свети Јован је рано остао без родитеља, а његово одрастање је било у јудејској пустињи где се подвизавао заиста монашки у самоћи, окружен анђелима и молитвеном разговору са Богом. Никада није видео свог рођака, Господа Исуса Христа, до онога тренутка када је крштавајући народ покајничким крштењем у реци Јордан крстио и самог Господа рекавши му тада: Гле јагње Божије. Претечу Господњег и Пророка Јована су најављивали још у Старом завету пророк Исаија  и Малахија и још за њега кажу да је последњи пророк Старога завета, а први апостол и мученик Новога завета. Својим животом је сведочио Христа, а онда и на крају својом мученичком смрћу примио ореол вечнога живота. Колико је овај светитељ значајан и битан говори и чињеница у календару где га наша Света Црква прославља шест пута у току године. Имамо његово зачеће, па рођење, Усековање, његово обретење часне главе… итд. 

Данас је рођендан часног и славног Пророка и Крститеља Јована, а Света наша Црква је домаћин. Она вас је данас звонима позвала на гозбу која је припремљена у част Светога Јована, а Христом ће нас послужити да сви будемо у њему једно. 

Нека је срећна слава свим свечарима, а вама драга браћо и сестре, срећан и Богом благословен данашњи празник. 

Беседа у пету недељу по Васкрсу - Недеља о Самарјанки

Христос Васкрсе, драга браћо и сестре,

 Ево нас у петој недељу после Васкрса. Недељи која се код нас у Православној Цркви зове још и недеља о Самарјанки јер Јеванђеље које смо сада чули говори о сусрету Господа нашег Исуса Христа и жене Самарјанке који се догодио код извора Јаковљевог. Иначе, познатог праоца свих јеврејских племена тј. дванаест јудејских племена. Ко познаје историју боље, знаће да је праотац Јаков имао 12 синова који су поделили ове земље на дванаест племена који су касније у историји до Христа ратовали, на жалост, међу собом и освајали једни друге, убијали, поробљавали као и прелазили на паганске и многобожачке обреде и клањања боговима. Град Сихар, који се овде помиње, се налазио у Самарији, кроз који је Христос желео да прође враћајући се из Јерусалима, а идући у родну му Галилеју. Тих дана се у Јерусалиму славио највећи Јеврејски празик Пасха и Христос, будући и сам Јеврејин, га је поштовао и прослављао. Нашао се на путу код овог извора и будући жедан тражио је од жене самарјанке воде да пије.

Самарјани су народ од измешаног становништва, што Јевреја што неких многобожачких народа, те се и тај остатак јеврејске заједнице утопио у многобожачке обичаје и веровања. Нису се никако волели и поштовали са суседима Јеврејима који су их сматрали нечистима и изродима. Жена Самарјанка је била изненађена и зачуђена поступком и обраћањем Христовим њој при чему јој Господ даје назнаке ко је заправо Он и шта Он носи у себи поменувши воду живу. Овде следи интересантно познавање јеврејске историје ове жене самарићанке која у разговору са Христом помиње праоца Јакова кога сматра својим родоначелником. Истина, сва околна племена су дубоко у себи добро знали ко је њихов праотац. Одакле су се доселили. Добро су знали Мојсеја и излазак из Египта али, на жалост, због прихватања туђих обичаја и многобожачког веровања били су одбачени и проглашени издајницима свога рода. Христос тражи од жене да доведе свога мужа на шта му она одговара да нема мужа и наравно Господ који све већ зна, овде показује своју божанску пририоду рекавши јој да је имала већ до сада пет мужева и да јој овај тренутни човек није муж. Самарјанка у Христу препознаје и више од пророка и заинтересованост расте у њеном тражењу за водом живом. Интерсантно је поменути, такође, и то да је она знала да треба да дође Месија звани Христос. Дакле, и сами Самарјани су очекивали Месију знајући за пророштва о којима се говорило. Господ се овде потпуно јавља овој жени као Бог и као Спаситељ рекавши јој : Ја сам – који говорим с тобом. Ово је било довољно жени да остави крчаг са водом и оде да јави у граду кога је видела и шта јој се управо догодило позвавши притом људе тога града до дођу и виде Христа. Наравно, апостоли, који су пристигли из града са храном, видевши да Христос разговара са самарјанком није им било право али су ћутали и чекали да им Учитељ објасни шта се ту дешава. Добили су једно универзално хришћанско, рекао бих, ванвременско, ванљудско – просто божанско објашњење које само једини Бог може из своје љубави да да, а то је да су сви људи овога света позвани у наручије Божије и позвани на спасење. Дакле, да доведемо ову причу у садашњицу пошто је она итекако ванвременска. Ми Срби имамо један, да тако кажем, проблем са нашим спасењем, од многих проблема, са којим се суочавамо, а то је да мислимо да смо ми једини заслужили спасење, да смо једини који ћемо да се спасемо. То је слична или иста грешка у коју су упали и Јудејци карактеришући себе као једине чисте вернике који морају да буду спасени. Христос ово оповргава тако што прилази људима који су сматрани нечистим истичући да је и за њих потрбно спасење и да иде време када истинским богоборцима и миолитвеницима неће бити потребан Јерусалим или Самарија или неко посебно место молитве већ ће се тражити какво је њихово место молитве у срцу. Дакле, чисто срце Господ жели, а за узврат томе срцу даће живу воду. У данашње време постоје у овом свету разне светске воде које се нуде као неки еликсири за младост, еликсири за излечење и нешто где ће човек да утоли своју жеђ и макар на кратко се осетити срећним. Ми смо нужно на њих упућени јер живимо у овоме свету али примећујемо да ниједна од њих не може да задовољи човекове потребе у потпуности. Не говорим овде о материјалним стварима већ конкретно мислим на духовно остварење човека у потпуности. Дакле, човек једе и пије и тако свој организам окрепљује. Тако исто човек тражи неку духовну, интелектуалну или културну активност и висину којом ће да окрепи свој унутрашњи мир и који ће га учинити спокојним и задовољним. Послао нам Отац свога љубљенога Сина на Земљу да нас обрадује и утеши и поврх свега да руку спасења кроз Његово распеће и Васкрсење...; остави нам Христос у аманет науку којом се можемо спасавати од смрти; остави нам живот вечни, науку звану '' Жива Вода''. Остави нам Господ себе и показа правац и пут којим да идемо напред али нажалост нама то није довољно. Словимо за најузвишенија и најсавршенија бића, круну и врхунац божанског стварања; радимо са разломцима, хемиским супстанцама, развијамо технологију, проваљујемо шифре, а не можемо да схватимо просту ствар..., па онда узмемо неку од овоземаљских наука и са њом покушавамо да нађемо шифру за будући живот и тако искваримо цео Божји план и домострој о творевини и спасењу рода људског, што би рекао наш народ: ,,Исправљамо криве дрине. Јер како ћемо ми који смо твар Његова да се без Њега - Извора Воде Живе - уздигнемо? Амин.