Значај воде мистично тумачење

Теолошка концепција Православне цркве, јесте основа овог кратког излагања о мистичном значењу воде. Оно је изражено у разним литургичким текстовима, молитвама, химнама и светим обредима где је води дато истакнуто место, када се она тумачи као симбол или се представља као она која служи божанском делу спасења.
Посебно дивна поетска тумачења се налазе у хвалоспевима инспирисаним првим и шестим славопојем, по угледу на ирмос Канона. Први славопој јесте химна која следи чудесан прелазак јеврејског народа преко Црвеног мора приликом изласка из Египта (“Певаћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњаника врже у море…” 2 Мој 15, 1), а шести, говори о пророку Јони у стомаку кита (“Завапих у невољи својој ка Господу…” Јона 2, 1–10).
Педесетница или Духови један од празника литургијске године, има за своју тему Христова учења о “живој води” (Јн 5, 14–30) и долази између две Недеље у којима се химне и читања из Новог завета односе на догађаје који су повезани са водом, тј. исцељење непокретног у бањи Витезди (Јн 5, 1–15) и разговор Господа са женом Самарјанком поред Јаковљевог извора (Јн 4, 5–13).
Две службе укључују благослов вода: велики благослов Богојављења и такозвани “мањи благослов”. Врхунац црквеног богословља које се односи на воду, долази са празником Богојављења – приликом крштења Господњег – и током свете тајне крштења верујућих.
Значајно је то да величанствени опис Стварања у првом поглављу Постања јесте прво читање током вечерњих звона при три велика “космогонска” празника литургијске године, три велика дана крштења – Божић, Богојављење и Васкрс: Дух Божји “се дизаше над водом” и Реч Његова раздели воде које су биле “под небеским сводом” од вода што беху “изнад небеског свода”. Он је био тај који сакупи “воде под небом… заједно на једно место” – море и пустио да се “сува земља појави” (1 Мој 1, 1–10).
Продубљујући изучавање библијског упућивања на воду, може се приметити антитетичка јукстапозиција између два симбола: воде су подељене на “горке” то јест море и “слатке” а то су потоци и реке. Већ у Постању, налазимо ове антитезе индиректно предочене. По наредби Божјој, морске воде су се повукле “на једно место” да би начиниле простор за суву земљу, за траве и биљке да расту, за живе створове земље да преживе. Оне су остале на спољним границама света са извесном латен-тном тенденцијом да поврате своју иницијалну космичку доминацију. Моћ Божје речи их међутим држи у њиховом предетерминисаном простору, јер је Божјом вољом “претходно слободно текућа природа вода добила облик њених копнених дупликата… течна пророда вода је скупљањем, сабијена у саму себе” (ирмос, прва песма). У Псалмима (104,9) и Књизи о Јову (38, 8–11) стоји персонификација мора и драматичан опис Божанске стваралачке интервенције трећег дана Стварања. Псалам 107, даје заиста диван опис страха у оних који су ухваћени у олуји искушења своје вере и наде, иако је Бог стишао буру.
Ово су отприлике једини описи мора и његовог света. Морска лепота, његове дивне обале, његов еколошки значај, његова улога у олакшавању комуникације међу људима, све то бива одсутно. Управо ово јесте гледиште са ког народи из унутрашњости – древно племе Израиља – посматрају море и оно које утиче на њихову литургијску концепцију тог мора.
Наравно, море није сила која је опречна божанској, демонски елемент стран Богу; јер и оно је такође “веома добро” какве су и све остале ствари створене од Бога (1 Мој 1, 13). Међутим, углавном се симбол мора користити да изрази негативне конотације: имамо “сланоћу” секундарног неверовања, “најдубље поноре” греха и дрскости безбожника (“Бесни валови морски, који се пене својим срамотама…” Јуда 13).
Упућивања на море нађена у Књизи Откровења, изгледа да указују на то да су негативни елементи унеколико укроћени. Овде изгледа постоји упознавање са мистериозним светом мора, са пророком који стоји “над морским песком”, “на острву које се зове Патмос” (Отк 13–1; 1–9). Такође, постоји и слободан простор пред престолом Божијим, које је описано као “стаклено море као кристал” (Отк 4–6); а на небу као “стаклено море помешано с огњем” (Отк 15, 1–4).
Међутим, из мора се појавила седморога звер (Отк 13, 1) како је пророк Данило раније имао у виђењу (Дан 7), и на “многим водама” блудница “велики Вавилон” (Отк 16–19; 17–1; 18–1) седи, опет према пророчком прототипу из Старог завета. Због свега овог не чуди то што на новом небу и на новој земљи, море више неће постојати: “…и мора више нема… јер прво небо и прва земља прођоше” (Отк 21, 1–4). Поливалентни симбол мора у новом свету, у Царству Божјем више нема разлог постојања.
Супротно томе, у последњем виђењу Откровења, Јован види “чисту реку воде живота, бистру као кристал која излажаше од престола Божјег и Јагњетова. Насред улица његовијех и с обе стране реке, беше дрво живота” (Отк 21, 1–2). Ова слика јасно одговара оној која је у Рајском врту: “…вода тецијаше из Едема, натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке (Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат)…” и беше “дрво живота усред врта…” (1 Мој 2, 8). И у виђењу пророка Језекиља о Божјем светилишту (поглавље 47), бујица вода се појављује из куће. Бујица потока и река ствара слику живота народа какав је Израиљ, у којој је успомена на њихов дуги боравак у “сувој и пустој земљи” (Пс 62, 2) остала жива. Симбол је лако одуховљен. Бог, снабдевач материјалном водом овог света се пореди са извором живота, живе воде где обе дају живот и спирају грехе човека. У овом последњем значењу, св. Јован Крститељ позива људе на “…крштење покајања за опроштај греха” (Мк 1, 4). Вода реке Јордана у којој је крштен Христос, преображава се у “лечилиште” људске природе кроз присуство Светог Духа у њој. Глас Оца, сведочећи Своје сродство са Христом Његовим Сином по природи, потврђује усвојење крштених по милости. Од тада, крштење у име Оца и Сина и Св. Духа није само “крштење покајања за опроштај греха ’већ’ спирање препорођењем и обновљењем Духа Светога” (Тит 3, 5), ново рођење у Богу. Призивањем страшног имена Божјег приликом избацивања воде из крстионице, зле силе се крију у овој води од када су човекове побуне уништене и како се крштена особа вратила свом оригиналу, природном стању чистоте по Божјој првобитној творачкој вољи.
Надоградњом путем призвања Св. Духа, у обреду који ми познајемо као хагиасмос, воде постају добављачи божанских милости, када се пију или прскају “за здравље тела и душе”; оне такође и чувају од злих сила и освећују све предмете у творевини.
У светим чиновима Цркве који укључују воду као и у богословским учењима која њих одражавају, дело Божјег стварања бива поновљено и продужено, “Дух Божји се још једном подиже над површином вода” (1 Мој 1, 2) и народ Божји ужива у чину есхатолошког обећања Божјег у Откровењу: “Ја ћу жедноме дати из извора воде живе забадава… и бићу му Бог, и он ће бити мој син” (Отк 21, 6–7).
А шта је са морем? Оно што званична црквена литургија није предвидела у сагласности са древном јеврејском традицијом која је била окружена копном, учинили су људи са острва и обала, кроз њихову познату оданост и побожност: они зарањају Крст Господњи у море на дан празника Светог Богојављења, дана “Светала”, као подражавање крштења Господњег, као благослов вода и мора.
Ово испуњава реч светог химнографа: “Данас је природа вода учињена светом” (химна на празник Богојављења) и благослов Богојављења се догађа:
Земља и небо учествују у радости света:
и свет бива испуњен милошћу.

 Јован М. Фундулис

Јелка или (не)јелка

Помаже Бог,

Сад сте ме подстакли да испричам еволуцију нашег односа према јелки и поклонима. (Пишем у првом лицу јер се скоро све промене дешавају у мојој глави. Моја жена је већином неми [најчешће - згранути] посматрач мојих „нових“ и „револуционарних“ идеја а као предана и верна супруга ретко се противи него само пусти да прође само од себе).

Прво сам ја мислио да је јелка леп обичај где се породица окупи, буде заједно,… Онда сам ја дошао на идеју да нема ту ништа та јелка и ти католички обичаји. Има да се „слави“ православно без јелке („зачудо“, то моје узрастање у православљу је прво одбацило јелку, поклоне, трошкове у парама,… а тек после дужег низа година и [моју омиљену] руску салату, бабине бечке шницле са кромпир пиреом 01. јануара за ручак,…).

Нисмо куповали јелку неколико година. ….. Онда смо се за нову 2000. нашли у „процепу“: васцели Израел у коме смо тада живели се поделио на оне који су „чекали нови миленијум“ и оне који нису чекали нови миленијум него им је то било средина [по сећању] 5786 године [религиозни] !

Они који су чекали нови миленијум су се поделили на оне који су чекали нови миленијум 31. децембра 1999. у поноћ и оне који су сматрали да горе поменути миленијум стиже 31. децембра 2000. у поноћ.

Додатне поделе у оквиру „чекача“ су биле на десетине врста хришћана, нови и стари календар, вековне обичаје разних народа,… Посебна [најважнија] пикантерија је била подела унутар самих Јевреја: велики део секуларних ["светских"] Јевреја који су у сталном сукобу са „религиозним“ су „чекали“ нову годину чисто да напакосте својим религиозним сународницима.

Чак је организовње прослава преузела партија [чини ми се да беше] „Схинуј“ којој је срж политичког програма борба против привилегија „религиозних“ и стварање „грађанског“ друштва. Тако да је у једном тренутку почела да се спомиње и „централна прослава са јелком“ као што је у другим „грађанским“ друштвима (то се ми тешимо да смо „хришћанска“ друштва). Једном речју: галаматијас у коме и Арапи [хришћани] и Руси и руски Јевреји и хомосексуалци и уметници и „космополите“ и „обичан човек који воли сваки празник мира и разумевања“, …. сви заједно свако из својих разлога славе под једном јелком или без ње.

Била је и подела на оне који су присталице правих [живих, посећених] јелки, пластичних, живих јелки са бушеном [еколога], …. ови последњи су се поџавељали преко новина где да се после саде те јелке и ко ће да их залива, у чију част се то онда сади, јавиле су се паралеле са „Јад Вашем“-ом,…..

Ту су се и мени „српском сељаку на пропутовању“ [Јованча Мицић] дефинитивно „отворили видици“

„Па та јелка је само у нашој [српској] култури једнозначан симбол!“ – дошао сам ја до „епохалног“ открића. Код нас постоји алтернатива: или јелка [латини] или „нејелка“[исток, Грци, православље].

А у суштини нпр. у Русији је јелка православни обичај. И „нејелка“ може да значи много шта. „Нејелка“ уопште не мора обавезно да значи „Бадњак“. Чак сам [неки] празник може да буде и „празник“ и „непразник“! Зависи како га доживиш и како и зашто га славиш. …

Елем, почели смо [у Србији] да купујемо јелку са бушеном [екологија,бре] јер Руси тако раде па није „неправославно“ а еколошки је. …. Онда се испоставило да те јелке немаш где да посадиш а ни чиме [треба одмах и ашов купити]. Једна јелка са припадајућим бушеном је избачена из куће [опалих иглица] тек пред Славу [Св.Георгије] јер никако да се нађе време и место где да се посади. Једну јелку сам решио да оставимо у вееееликој саксији за неколико година унапред,…. (у прво време је расла а онда мучила негде до септембра када је дефинитивно увела. Када се човек „прихвати“ екологије – треба да му падне на памет да мора градско дете понешто и да зна о дрвећу! Док је она венула јер је прерасла саксију – ја сам био убеђен да има мањак воде па сам је немилице заливао. Тако да се и давила а не само гушила. Срамота ме је да признам.)

На крају сам се мануо ћорава посла и купио [код Кинеза] пластичну јелку. Она целе године мирно стоји у супи, извадимо је кад треба, без сувишне помпе, стоји мирно у ћошку месец дана и онда је без помпе поново спакујемо. [Пре неколико година сам радио у фирми која је непосредно пред банкрот увезла неколико контејнера јефтиних [кинеских] украса за јелке. Тако да сам украса подоста добио при банкроту] ….

На моје велико изненађење деца потпуно схватају нијансе око свих празника. Чак ми се чини да моја жена и деца много боље, од мене, схватају целу ситуацију (син има 13 година и сад се већ дешава да он мени објашњава суштину. Пре неки дан сам му рекао да не волим да гледам филмове страве, хорор филмове јер после не могу да спавам и привиђају ми се свакојаке сподобе. А он ми је одговорио: „Свашта са тобом, па помолиш се и онда си заштићен.“) ….. Јер ја стално нешто „изводим крајње конклузије“, „консеквенце логичког следа“, „спроводим у живот теоријске поставке“,…. док они свему томе приступају чистог срца.

На неку фору они врло јасно и недвосмислено рашчлањују „празник“ од „шараде“ и од „обичаја“. Они су мени објаснили да јелка, поклони, нова година,… то је разлог да се играмо тога и тога; Обичај је да се ради то и то али то је само обичај; А главно је Христово рођење. Да будем искрен – кад су ми све то тако објаснили – ја сам ућутао.

Они много боље [и богословскије] од мене капирају да је суштина чак не ни у Бадњаку већ у Христовом Рођењу – Рождеству. (У крајњој линији и наш обичај Бадњака је само симбол за гранчице које су пастири донели у Вертеп. На Истоку нема Бадњака јер нема храста. Ово је децу све лепо научила њихова учитељица.)

Док сам ово писао пало ми је напамет да сам ја својим „богословским умовањем“ само правио збрку у породици све ове године. Можда да једноставно питамо децу шта нам је чинити.

 ***

А ево још једног доказа да није суштина у „дрвету“:

У  одељењу нашег сина (2. разред) учитељица је поделила разне одштампане цртеже за бојење (то су оне „colouring pages“ што се могу наћи на многим веб сајтовима за децу). Мотиви су у главном везани за предстојеће празнике, а БАШ наш син донесе кући цртеж на коме је окићена палма са све звездом на врху! А испод ње поклони!

Ја:„Сине, па како то да је та палма окићена, зар не треба да буде јелка?“

Он:„Мама, то је за оне људе који живе у топлим крајевима, на пример у Африци где нема ни јелки ни бадњака…и они славе Божић, само оките дрво које је код њих најлепше…“

Ето, питајте децу…

Извор: http://www.pravoslavniroditelj.org/jelka-ili-nejelka/

Црква - један Народ

Какво значење има у Хришћанству националност?

Христос је дошао да спаси човека – личност.

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.

Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије, категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).

Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.

Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.

Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период, истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.

Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности. 

Црква није национална – Црква је наднационална.

                                            Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.

Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.

                                                                                                                    Архимандрит Рафаил Карелин

Свети Григорије велики (Двојеслов), МЕНСТРУАЦИЈА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ - СВЕТОМ АВГУСТИНУ КЕНТЕРБЕРИЈСКОМ, ПРОСВЕТИТЕЉУ ВАСЦЕЛЕ ЕНГЛЕСКЕ

Женама не треба бранити да улазе у храм у периоду када имају менструацију тј. месечни период јер дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним. Због наведеног разлога, није исправно  жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Сви знамо за догађај о крвоточивој жени који је описан у јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је дакле та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину- допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да  све што у овом смртном телу  подносимо још од Адамовог пада,  бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности.  Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе. Наша потрага за храном због глади, за водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, су само људски покушаји да својим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести. Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале- а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће- зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?

Свети Григорије Двојеслов, римски папа (605.год.)http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=4426.0

            Женама зато не треба бранити да приступају светим тајнама у време менструације.  Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају телу и крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Оскрнављење наше природе је очигледно чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.

            Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе  са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови завет нам показује да је унутрашње, духовно руковођење, једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у јеванђељу, Господ каже : ,, Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека. "(Матеј 15,11). Господ такође каже и : ,, Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види јеванђеље по Марку 7,18-20). Овде свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже : ,, Чистима је све чисто, а укаљанима и невернима ништа није чисто."  Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући : ,, ... него су им и ум и савест укаљани." (Посланица Титу, 1,15). Дакле, ако не постоји храна која је прљава ономе коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе ( има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?     

Преузето са http://www.scribd.com/

Да нам Христос буде мера свега - Архимандрит Софроније (Сахаров)

Архиман. Софроније Сахаров

Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислимаовога света, него да следимо Христа.

Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.

Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.

Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.

Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.

Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.

Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."

Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"

Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.

Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.

Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. 

Преузето са сајта : http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/mera_svega.htm

Писмо Евагрија Понтијског Меланији (Реч жени хришћанки о искушењима)

Evagrius of Pontus

1. Каже се да од змије уједен човек лакше подноси страдање ако разговара са неким ко је исто доживео; тако сам и ја утешен у многим ранама моје душе, говорећи теби - која често биваш рањавана - да су многобројне и велике демонске преваре против нас који се стално трудимо да стекнемо познање Христа.

2. Ипак, треба да знаш да ниједно искушење не даје души такву искреност у време молитве као што чини телесно искушење; нити наш Господ икоме даје такво бестрашће као што дарује ономе који све подноси успешно са благодарењем и презире ову телесну потребу. Нека те блажени Јов увери у речено, он који је након борбе у овој кожи угледао Бога и од Њега сазнао разлог за подношење својих искушења.

3. Када би смо размишљали о нашим боловима, хвалећи Бога и не гневећи се на оне који нам служе, чули бисмо и корисне приповести о духовном сагледавању(созерцању). Јер такви су закони за оне који су слично искушавани. Но, ако нас кушачи ометају у духовном сагледавању виших стварности, само ћемо умножити нападе непријатеља будемо ли празнословили са непостојаним мушкарцима и женама. Сети се: иако су Јовови саговорници хтели да утеше свог пријатеља кроз созерцање логоса божанске промисли, ђаво их је искористио како би разбеснео блаженог Јова. Јер ђаво зна да онај ко трпи бол, лакше бива доведен у стање беса.

 4. Зато стрпљиво подноси ако вапиш а од друге стране не добијаш одговора. И ово је удео искушаваних, јер писано је: ''Дозвах слугу свога и не одговори ми.''(Књига о Јову 19, 16) И не чуди се ако те неко од познаника искушава, будући да ни Јовови пријатељи нису имали милости према њему. Зли ђаво уређује све ове ствари, желећи да помрачи ум, којим созерцавамо Богакао Творца и којим приносимо чисту молитву Богу.

5. У свему наведеном искушавани постају само ближи Богу, тражећи помоћ од Њега; јер ако је добро бити близак са Богом, онда им њихово искушење сасвим бива од користи. Ако је тачно, као што блажени Павле каже, ''да невоља гради трпељивост, трпељивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду; и нада не срамоти'', онда искушења оснажују ум, чинећи га пријемчивим за Царство Божије.

6. Зато се потруди, о мудра жено, да даш добар пример не само женама већ и мушкарцима, постајући узор трпљења; јер приличи Христовој ученици борити се до крви, сведочећи тиме свима да наш Господ прима и жене под своје окриље, дајући им мужевност у борби против демона и да снажи нејаке душе својим заповестима и вером.

Превео са грчког Лазар Нешић

Теолошки погледи 2/2013

O томе како само безумни одричу Бога

Свети Владика Николај Велимировић

Рече безуман у срцу својем: нема Бога. 

Трула су и мрска дјела њихова (Пс. 13, 1)

Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.