Ко је мој ближњи (апологија једном просветном раднику)

"☑️ Studenti su nam OTVORILI OČI, na čemu im neizmerno hvala.

❌ On nam je ZAPUŠIO UŠI, a onda nas sve pravi ludima da haluciniramo.

I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa.

 ❗ Svi mi moramo sami da preuzmemo odgovornost za sebe i "SPASIMO NAPAĆENU DUŠU!"

*NEMA VIŠE PODRŠKE* (prosveta studente, narod prosvetu...)!

*Svako mora da ODGOVARA I BORI SE ZA SEBE!*

Zbijmo redove, UĐIMO U TOTALNU, ALI BAŠ, BAŠ TOTALNU OBUSTAVU 3 DANA, a ne da se razvlačimo 3 meseca.

Nema smisla prema studentima. Oni jesu mladi, perspektivni, strpljivi i imaju ceo život pred sobom, ali nije lepo da im mi (odrasli i da ne kažem kakvi smo) ćerdamo mladost i iznurujemo ih.

HVALA STUDENTIMA što su zapalili vatru,

PROSVETARIMA što su je raspirili,

ali... sada je red da CEO NAROD, zajedno sa nama, postane čuvar vatre i, bez dugog "dinstanja", sprži sve loše ostatke prošlosti."

(Текст скинут са преписке из вајбер групе)

Још у она времена Христовог телесног бивствовања на земљи беше примера одпадања од вере, напада на верујуће, покушаја да се оповргну Христове намере и дела кроз омаловажавање самих Апостола и Христа. Оно што нам је ГИХ донео у овај свет је наука која нас поново приближава човеку и његовој истинској природи коју је задобио стварањем. Та природа у бити је била покретачка у смислу самог стварања: Човек је створен од Бога да би, добивши слободу од Творца, стварао на Земљи на спасење свију и целога света кроз своју делатну способност, способност да размишља идејно и искаже то обликујући свет у добру. На жалост, десило се то што се десило после човековог отцепљења од Бога и изгнанства из Раја али човек је и даље остао у својој слободи да ствара и кроз ту слободу да се покуша вратити своме Творцу једног дана. Доласком Христа у овај свет нашла се могућност повратка Творцу кроз самог Христа. Постали смо Тело Његово тј. Његови удови док је сам Христос глава која нас води кроз овај живот. У својим делима Христос нам показује једну контру од оне латинске изреке homo homini lupus est где ставља човека као битну ставку за наше будуће спасење. ГИХ има делатних примера када исцељује непознате људе, болеснике и немоћне, људе које није ни сам познавао по људској природи и није био у никаквом сродству крвном са њима али је у тим људима видео вапај иконе Божије која је тражила спасење кроз покајање и искупљење и коначно враћање у статус првобитне створене слике Божије. Где смо сада после свега овога? Наизглед близу али на жалост још увек иконично далеко Богу. Не сличимо Њему ни по ком основу, чиними се. Имамо, повремено, "испаде" са моралном одговорношћу које личе на Божије дело и неку врсту врлине али још увек је то само блед одраз првобитне иконе Божије. Човек као слободно биће Божије данас своју слободу исказује кроз разне видове остварења. У њима себе проналази али се и у неким остварењима и губи. Дајем пример остварења данашњег образовног система у коме сам већ више од 14 година као једног од битних ствари у човековом животу кроз који пролазимо сви као ученици, учитељи, наставници, педагози и професори. Остварити се као део просветног система - у овом случају мислим на просветног радника грубо речено - је дивна живитна увертира за стицање социјалних животних компетенција и, пре свега, искуства једне посебне заједнице учених и образованих људи који своју енергију устремљују ка младој струји, будућим наследницима и новим мислиоцима - деци. Горе наведени пример једне колегинице из просвете која се коснула окривити Бога(цркву)"I Bog (crkva) nam je okrenuo leđa"   због вишемесечних студентских и грађанских протеста, у којима су и просветни радници имали итекако запажену улогу у вођењу, организацији и подршци студентима као и самих просветара који су на ивици егзистенције и поштовања од стране државе. Уз дужно поштовање моје колегинице не могу а да не одговорим на ову реченицу која ми је као вероучитељу и ђакону СПЦ запала за око и боде ми душу. Иако подршку од Његове Светости Патријарха Порфирија студенти и грађани нису баш осетили у патријарховим беседама морам да напоменем колегиници да Црква као организам је жива и увек у покрету јер саму Цркву чине људи хришћани, крштени у цркви, који сматрају и верују да је Господ Исус Христос њихова глава тј. онај кога ми следимо у животу и својом слободом исказују своју веру и покорност према Њему. Слободно ћу то превести као Идеал хрушћанског живота. Дакле, Њему се молимо, Њему се исповедамо, Њиме се заклињемо и Њиме се причешћујемо. Самим тим бих је и упитао да ли је икада, у своме животу,  осетила овај начин живота? Да, ако не сваки дан, сваке недеље одлази у цркву на литургију, причешћује се, пости, исповеда се, каје се, греши, просто да живи живот једног православног хришћанина у савременом свету. Црква је дакле заједница људи и Бога која се остварује у Евхаристији односно у заједничарењу на литургији(богослужењу). Овим желим да колегиници кажем да Бог није исто што и Црква јер Бог не окреће леђа човеку. Пре ће бити да човек окреће леђа Богу(сетими се Адама и Еве и њихове непослушнисти којом је резултирало да човечанство тражи нову могућнист за спасење кроз Христа који касније долази у свет). У свету, овоме какав јесте и каквим га знамо, човек човеку окреће често леђа због разноразних интересних група и тако једни другима у много чему постајемо вукови у јагњећој кожи или грабљивице. Ако сте православни хришћанин оваквих ствари ћете се нагледати или осетити на својој кожи и у самој Цркви међу хришћанима и међ'  свештенством. Данас је политика узела маха у животу обичних грађана па и самих верника православних хришћана. Комшије се више не свађају само због ограде већ и због политичког опредељења у коме се разилазе.  Имамо слободу да бирамо странку и изаберемо страну која нам одговара. Такође имамо слободу и критички да доносимо закључке и да, када је нешто лоше у држави или у заједници, критикујемо власт, опозицију, некога ко нам није истомишљеник, породицу па чак и саму Цркву. Апостол Павле је у својој посланици написао да нам је све дозвољено у слободи али да нам баш све у тој слободи и није на корист и на спасење. Свакојаке помисли човеку долазе у тренутцима слободног изражавања, а та слобода може слободномислећег човека и да одведе подаље од истинског пута. Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот те смо ми, као његови следбеници, дужни да тим Путем идемо; том Истином исказујемо свој став и тим Животом живимо наш овоземаљски тренутак. 

Дакле, сви ми морамо да преузмемо одговорност за себе саме али да спасимо "напаћене душе" без Бога(који нам је "окренуо леђа") чиними се да не би могли. 

На крају да поручим колегиницама и колегама просветарима: Ви сте со овој земљи, поред свештенства. Ви сте образ овог народа и нада да ће младост и лепота наше земље, обликована вашим рукама, израсти у нешто за шта се сада тренутно боримо. Све ово само уз Христа Господа је могуће јер нам он даје снагу у животу. И на крају да не заборавимо и ово: Бог има задњу реч. Не врховни вођа, не студент, само Бог. Слободу коју нам је дао искористимо на паметан начин спасавајући наше душе и гурајући једни друге напред.

Ватру је упалио и донео Христос. Апостоли су је преузели од Њега и предали свештенству и народу на даљу надлежност, чување и распиривање. Ватра се шири и срца су нам загрејана. Маран Ата. Амин. 

Беседа у Недељу једанаесту по Духовима

Савремени одговор на текст Јеванђеља по Матеју (18, 23–35) - прича о немилисрдном слуги

Управо смо чули страшну и спасоносну Христову причу о слузи коме је цар опростио сав дуг – огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.

То је огледало у које треба сви да погледамо: Бог нам свакодневно опрашта, а ми ближњима често меримо ситно и памтимо дуго.

Прва лекција: опроштај није слабост, него права снага. Он није брисање истине или потискивање онога што је учињено; опроштај је одлука да прекинемо освету. Правда се не укида када опраштамо – напротив, она постаје могућа. Јер тек кад престанемо да зло враћамо злом, можемо очистити срце и јасно видети шта је исправно и праведно. Истина увек на крају излази на светлост, а лаж има свој рок трајања. Сила може да заглуши, али не може да излечи оно што је сломљено у души.

Зар није тако и у нашим домовима? Муж и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да излечи све. То је реч која руши зидове љутње, склапа ране и гради мостове љубави. Почетак опроштаја је крај самосажаљења; почетак мира је крај „књиге дугова“ коју свако од нас носи у себи.

Исто је и у друштву: на послу, у школама, у комшилуку. Памтимо увреду као благо, а добро заборављамо. Држимо спискове: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога погледао попреко. Постајемо затвореници сопствених евиденција, уместо слободни људи опроштаја. А слобода долази кад прекинемо круг: први приђи, први поздрави, први понуди руку — не зато што је други „заслужио“, него зато што је Христос теби већ све опростио.

Наш народ данас стоји између неправде и страха. Србија је уморна од подела и тврда од сукоба. Они који имају моћ често доносе одлуке које гуше слободу и правду, а народ који стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, уме да буде дочекан насиљем. То је слика немилосрдног слуге у јавном животу: заборављена милост рађа ново дављење. Али управо ту почиње наша хришћанска одговорност: не смемо да игноришемо зло и неправду око себе, али истовремено не треба да постанемо као они који чине зло. Треба да одговоримо праведно, с миром у срцу, и не преносимо мржњу и насиље на друге. Прекидамо круг мржње да бисмо могли да тражимо правду чиста срца.

Морамо се сетити једне ствари: живи смо јер нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде. Ако научимо да праштамо, можемо да градимо домове у којима се човек не боји да буде слаб, школе у којима је истина цењенија од сналажљивости, посао где је реч јача од потписа, и државу у којој власт престаје да стеже и почиње да служи. Ко опрашта — не капитулира, него побеђује себе; а ко победи себе, тај мења свет око себе.

И управо овде долазимо до срца хришћанског живота: опроштај нас учи да живимо за Вечни живот. Царство небеско није само награда након смрти – оно почиње када у срцу пустимо милост, када градимо љубав и заједницу једни с другима у Христу Господу. Кад праштамо, ми већ живимо Царство небеско на земљи, стварамо заједницу где људи могу да буду слободни, сигурни и вољени.

Неће нас спасити нови рокови, нове уредбе, ни нови избори, ако останемо стара срца. Јер само онај ко уме да опрости може да буде слободан и храбар, и само народ који прашта — али и истину не издаје — може да иде напред. Почнимо од малог: у породицама, на послу, међу комшијама рецимо једни другима: „опрости“. И онда ћемо имати снаге да као заједница кажемо: „станите — доста је дављења. Време је за милост, време је за правду, време је за љубав.“

Нећемо више живети као тај слуга који је заборавио милост, јер ми постојимо зато што нам је Господ опростио. Ако Он, безгрешни, прашта нама, како да ми не праштамо једни другима?

Свака увреда и неправда морају остати иза нас. Љубав и милост треба да буду зидови који нас штите и воде, а не окови који нас гуше. Срца наша треба да буду света, храбра и спремна да опраштају и обнављају. Сваком речју, сваким кораком, можемо сејати семе мира и слоге – и већ овде, у Христу, градимо Царство небеско на земљи. Амин.

Беседа у једанаесту Недељу по Педесетници - Јеванђеље по Матеју 18, 23–35

 Браћо и сестре,

Данас слушамо страшну и спасоносну причу о слузи коме је цар опростио сав дуг, огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.

То је огледало у које треба сви да погледамо. Бог нам сваки дан опрашта. Ми Њему дугујемо све: дах, живот, љубав, сваку шансу да кренемо изнова. Наши греси су огроман дуг, а Он нам га сваки пут опрашта. И опет, кад дође тренутак да ми једни другима опростимо, онда се претварамо у бездушне чуваре, који се држе за ситнице, за увреде, за мале неправде — и гушимо ближње, али у ствари гушимо себе.

Зар није тако у породицама? Муж и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да излечи све. То је реч која руши зидове љутње, која склапа ране и која гради поново мостове љубави.

Исто је и у друштву: на послу, у школама, у комшилуку. Често памтимо увреду као благо, а добро заборављамо. Сваки води у себи књигу дугова: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога погледао попреко. И постајемо затвореници сопствених књига, уместо да будемо слободни у опроштају.

А зар није тако и са нашим народом данас? Србија је уморна од подела. Они који држе власт често доносе одлуке које гуше слободу и правду. Некад је тешко видети грађане као браћу и сестре, јер се слика о људима креира у сузама, страху и неповерењу. Народ који стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, често бива дочекиван насиљем. То је слика немилосрдног слуге у савременом свету.

И шта онда бива? Ми, народ, стојимо између сила које нам задају неправду и околности које нас гуше, као онај друг у Христовој причи. А сви заједно заборављамо да смо само зато живи што нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде.

Зато је Србија данас предата мучитељима — мучитељима мржње, насиља, страха и подела. И све док не научимо опроштај, бићемо у тој тамници. Али ако почнемо да праштамо, ако почнемо да видимо једни у другима брата и сестру, а не непријатеља, тада ће Господ и нас ослободити.

Неће нас спасити ни нови избори, ни нове одлуке власти, ако нема промене у срцу. Јер само онај ко уме да опрости може да буде слободан. И само народ који уме да прашта може да иде напред.

Зато, браћо и сестре, почнимо од малог. У породицама, на послу, међу комшијама, рецимо једни другима: „опрости“. А онда ћемо имати снаге и да као народ кажемо онима који воде: „станите, време је да се прекине дављење, време је за милост, за правду, за љубав“. Јер Србија не сме да буде тамница свога народа, него дом свих својих људи.

Не будимо као онај слуга који је заборавио милост. Ми постојимо само зато што нам је Господ опростио. Ако Он, безгрешни, прашта нама, зар ми да не праштамо једни другима?

Нека свака увреда, свака неправда, свака реч која раздваја, буде срушена у нама. Нека љубав и милост постану зидови који нас штите и воде, а не зидови који нас гуше. Нека срца наша буду света, нежна и храбра, спремна да праштају и обнављају.

Нека сваки наш корак, свака наша реч, свака наша мисao буде семе мира и слоге. Нека нам руке буду отворене за помоћ, а срца за разумевање. Да се не бојимо да будемо благослов и светлост једни другима, и да не дозволимо да мрак мржње и неправде покрије нашу земљу. И запамтите: ниједан народ, ниједна душа, ниједан човек не може преживети без опроштаја! Амин.