Беседа у Трећу недељу по Духовима (Јеванђеље по Матеју, 18 зач. (VI гл. 22-33 стих)

У данашњем Јеванђељу слушали смо речи самог Господа нашег Исуса Христа, које је апостол и јеванђелист Матеј оставио у шестој глави свог Јеванђеља. То је наставак велике Беседе на гори – једног од најдубљих и најпотреснијих излагања целокупног хришћанског учења. У њему нам Христос открива поредак духовних приоритета, показује шта је истинска вредност, и шта човека чини светлим или тамним, здравим или болесним — и телом и душом. „Светиљка телу је око“, каже Христос. И ако је то око здраво, цело тело је у светлости. Али ако је мрачно, и тело је у тами. Не говори овде Христос о физичком оку, већ о духовном виду — о нашој души, о савести, о оном унутрашњем мерилу које нас води кроз живот. Ако је наша душа окренута Богу, истини, правди, љубави — онда и наш живот, дела, речи, поступци — све постаје осветљено. Али ако нас обузму себичност, сујета, похлепа и равнодушност, онда човек постаје духовно слеп, и тами не само себе, него и све око себе. 

Данас смо, браћо и сестре, сведоци велике унутрашње борбе у нашем народу. Са једне стране — борба за материјално: за хлеб, плату, имовину, положај, удобност. Са друге — глас савести, младости и правде који тражи нешто више од пуке егзистенције. Видимо данас нашу децу, студенте, како мирно, достојанствено, али истрајно, стоје и корачају улицама наших градова тражећи — не власт, не новац, већ истину. Траже да светлост уђе у простор који је годинама гушен лажима, неправдом, политичком обманом и дубоком немарношћу према човеку. Можемо се запитати: шта то у младом човеку, у студенту, покреће ову храброст? Одговор је у Јеванђељу: глад и жеђ за правдом. За оним што превазилази материјално. То је тражење Царства Божијег – у којем се не влада силом и манипулацијом, већ љубављу, истином и правдом. Господ каже: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То је одлука пред којом стоји сваки човек – и као појединац и као народ. Или ћемо служити Богу – истини, правди, љубави, ближњем – или ћемо служити мамону – богатству, интересу, саможивости. Али обећава нам Спаситељ и ово: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Ако смо на правом путу, ако живимо у складу са Божијом вољом, Он се стара о нама – као што храни птице небеске, као што краси кринове у пољу. Али не смемо погрешно разумети ове речи као позив на пасивност. Напротив – Христос нас позива на дубоку и одговорну акцију, али акцију која иде из вере, из светлости, а не из мрака срца. Не позива нас да се предамо и чекамо, већ да у свему прво тражимо Божију вољу, а онда делујемо – храбро, чиста срца, као ученици Истине. Зато је важно да, гледајући ову децу како стоје, како корачају у тишини и достојанству, видимо и себе. Јер, борба за правду није само њихова. То је наша заједничка борба – не против људи, већ против зла у нама и око нас. Не за власт, већ за душу народа. Не за овоземаљску сигурност, већ за духовну слободу. Оно што данас мучи Србију, није само економска криза, него морална криза. Криза савести. Криза одговорности. Криза поверења. Али решење нам је дато: ако се вратимо светлости — Христу, Његовим речима, Његовим заповестима — онда ће и наше око бити здраво, и цело тело народа биће осветљено. Онда ћемо опет бити народ са душом, народ који гледа не само у земљу, већ и у небо. Зато нека свако од нас провери шта је у његовом срцу: јурњава за пролазним или тежња за вечним? Чега се прво хватамо у свакодневном животу — новчаника или Јеванђеља? Браћо и сестре, Србији данас није потребно више хлеба, већ више светлости у души. Није потребно више телевизијских програма, већ више молитве. Није потребно више обећања, већ више истине. И нека млади који храбро траже правду буду подсетник и опомена нама старијима — да не предамо овај свет у мрак, већ да га вратимо светлости.

Иштите најпре Царство Божије и правду Његову. У томе је и решење кризе, и исцељење народа, и спасење душе. А све остало, ако је заиста потребно — додаће нам се. Амин.