Беседа у недељу Трећу по Педесетници - О запрљаном оку наше власти и појединаца из народа

У данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо одељак из Христове Беседе на гори коју је апостол и јеванђелист Матеј записао и оставио нама, хришћанима, као светлост која нас кроз векове води путем спасења. Господ, изашавши на гору, беседио је окупљеном народу и тада из Његових уста излазе речи које дотичу само срце вере: о блаженствима, о заповестима, о милостињи, молитви, праштању, посту, служењу Богу и о истинском богатству. У тој беседи, као у неком духовном законику, изложено је све што је потребно човеку да зна – како да живи са Богом, са људима и у овоме свету. Спаситељ нас у данашњем јеванђелском одељку упућује на то шта је заиста важно у животу. Каже нам: „Светиљка телу је око.“ Ако је наше око – наш унутрашњи вид, наша душа – здраво и чисто, онда и цело наше биће буде у светлости. Али ако је мрачно, ако је изопачено, ако је заражено лажима, мржњом, завишћу, онда је и човек у тами. А у тами човек не зна куда иде.

Зар то није слика и данашње Србије?

Зар нисмо и ми данас, као народ, често у духовној тами? Видимо око себе поделе, свађе, непријатељства, омаловажавања. Видимо непоштовање људског живота – и у речима, и у поступцима, и у институцијама. Видимо да се не поштује човек као лик Божији, него се мери по томе колико има новца, функције или утицаја. Видимо и да многи страдају – не због својих грехова, него због туђих неправди. Корупција и неморал су постали нормална појава. Често они који треба да штите правду – бивају први који је газе. Они који треба да лече – повређују. Они који треба да воде – вуку уназад. А све то, јер се служи мамону – духу овог света, духу похлепе, себичности и властољубља. Христос нам данас поручује: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То није само лична порука – то је и национална. Јер ако народ жели да опстане, мора знати Коме служи. Ако служимо Богу – Његовим заповестима, истини, правди, љубави – онда ће и око народа бити светло, и кроз ту светлост ћемо се извући из сваке кризе. Али ако наставимо да служимо мамону – новцу, интересима, привилегијама и лажима – онда не само да ћемо бити слепи, него ћемо и једни друге повлачити у понор.

Господ нас опомиње да се не бринемо прво за храни, одело и материјалну сигурност, већ да иштемо прво Царство Божије и правду Његову. А све остало – даће се. То не значи да човек не треба да ради, да се не стара, него значи да се не сме обожавати пролазно. Да нам не постане идол оно што је само средство. Јер човек није створен за храну, већ храна за човека. Човек није створен ради новца, већ новац ради човека.

Зато, браћо и сестре, погледајмо себе и своју земљу Христовим очима. Шта је у нашем срцу на првом месту? Да ли је то жеља за Богом и спасењем, или жеља за влашћу, положајем, пролазним добицима? Чиме је окупирана наша пажња – молитвом или телевизијом, Јеванђељем или вестима о скандалима? У овом времену подељености и немира, када наш народ страда и изнутра и споља, сетимо се речи Христових: „Погледајте птице небеске... кринове у пољу...“ Ако Бог храни и украшава њих, зар неће и нас? Али под једним условом – ако Му верујемо, ако Му се вратимо, ако Га тражимо. У срцу многих младих у Србији данас постоји вапај за правдом. Ту на улицама, у тишини, без насиља, стоји глас савести. И мада их неки омаловажавају, тај глас одјекује дубље него многе говорнице – јер није покренут политиком, него правдом. То је жудња за истином – не само за правима, већ за праведношћу. То је глад и жеђ за оним што је Христос назвао Царство Божије и Његова правда. И ми, као Црква, не смемо окретати главу. Морамо бити са оним који траже светлост, који неће да служе мамону, који траже бољу Србију – не у протесту против некога, већ у молитви за нешто: за истину, за живот, за будућност. Зато, нека свако од нас данас провери здравље свог духовног ока. Да ли је у нама светлост или тама? Да ли тражимо прво Царство Божије – или прво новчаник, положај, славу? Да ли смо слуге Божије или слуге мамона?

Послушајмо Спаситеља: „Не брините се... Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Нека та реч буде наш животни путоказ, а не само недељна порука. Тада ће нам душа бити здрава, а са њом и тело. Тада ће нам срце бити мирно, а са њим и народ. И тада ће и Србија засијати – не од богатства, него од светлости. Амин.

Беседа у Трећу недељу по Духовима (Јеванђеље по Матеју, 18 зач. (VI гл. 22-33 стих)

У данашњем Јеванђељу слушали смо речи самог Господа нашег Исуса Христа, које је апостол и јеванђелист Матеј оставио у шестој глави свог Јеванђеља. То је наставак велике Беседе на гори – једног од најдубљих и најпотреснијих излагања целокупног хришћанског учења. У њему нам Христос открива поредак духовних приоритета, показује шта је истинска вредност, и шта човека чини светлим или тамним, здравим или болесним — и телом и душом. „Светиљка телу је око“, каже Христос. И ако је то око здраво, цело тело је у светлости. Али ако је мрачно, и тело је у тами. Не говори овде Христос о физичком оку, већ о духовном виду — о нашој души, о савести, о оном унутрашњем мерилу које нас води кроз живот. Ако је наша душа окренута Богу, истини, правди, љубави — онда и наш живот, дела, речи, поступци — све постаје осветљено. Али ако нас обузму себичност, сујета, похлепа и равнодушност, онда човек постаје духовно слеп, и тами не само себе, него и све око себе. 

Данас смо, браћо и сестре, сведоци велике унутрашње борбе у нашем народу. Са једне стране — борба за материјално: за хлеб, плату, имовину, положај, удобност. Са друге — глас савести, младости и правде који тражи нешто више од пуке егзистенције. Видимо данас нашу децу, студенте, како мирно, достојанствено, али истрајно, стоје и корачају улицама наших градова тражећи — не власт, не новац, већ истину. Траже да светлост уђе у простор који је годинама гушен лажима, неправдом, политичком обманом и дубоком немарношћу према човеку. Можемо се запитати: шта то у младом човеку, у студенту, покреће ову храброст? Одговор је у Јеванђељу: глад и жеђ за правдом. За оним што превазилази материјално. То је тражење Царства Божијег – у којем се не влада силом и манипулацијом, већ љубављу, истином и правдом. Господ каже: „Не можете служити и Богу и мамону.“ То је одлука пред којом стоји сваки човек – и као појединац и као народ. Или ћемо служити Богу – истини, правди, љубави, ближњем – или ћемо служити мамону – богатству, интересу, саможивости. Али обећава нам Спаситељ и ово: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати.“ Ако смо на правом путу, ако живимо у складу са Божијом вољом, Он се стара о нама – као што храни птице небеске, као што краси кринове у пољу. Али не смемо погрешно разумети ове речи као позив на пасивност. Напротив – Христос нас позива на дубоку и одговорну акцију, али акцију која иде из вере, из светлости, а не из мрака срца. Не позива нас да се предамо и чекамо, већ да у свему прво тражимо Божију вољу, а онда делујемо – храбро, чиста срца, као ученици Истине. Зато је важно да, гледајући ову децу како стоје, како корачају у тишини и достојанству, видимо и себе. Јер, борба за правду није само њихова. То је наша заједничка борба – не против људи, већ против зла у нама и око нас. Не за власт, већ за душу народа. Не за овоземаљску сигурност, већ за духовну слободу. Оно што данас мучи Србију, није само економска криза, него морална криза. Криза савести. Криза одговорности. Криза поверења. Али решење нам је дато: ако се вратимо светлости — Христу, Његовим речима, Његовим заповестима — онда ће и наше око бити здраво, и цело тело народа биће осветљено. Онда ћемо опет бити народ са душом, народ који гледа не само у земљу, већ и у небо. Зато нека свако од нас провери шта је у његовом срцу: јурњава за пролазним или тежња за вечним? Чега се прво хватамо у свакодневном животу — новчаника или Јеванђеља? Браћо и сестре, Србији данас није потребно више хлеба, већ више светлости у души. Није потребно више телевизијских програма, већ више молитве. Није потребно више обећања, већ више истине. И нека млади који храбро траже правду буду подсетник и опомена нама старијима — да не предамо овај свет у мрак, већ да га вратимо светлости.

Иштите најпре Царство Божије и правду Његову. У томе је и решење кризе, и исцељење народа, и спасење душе. А све остало, ако је заиста потребно — додаће нам се. Амин.

Беседа у Недељу седму по Васкрсу (Јн. 56 зач. (XVII, 1-13)) - Недеља светих Отаца Првог Васељенског Сабора

Драга браћо и сестре, 

Данашњи одломак из Јеванђеља по Јовану доводи нас у један од најсветијих тренутака Христовог живота – Његову последњу молитву пре страдања. Ово је тренутак када Господ, знајући шта Му предстоји – издаја, понижење, бичевање и распеће – не мисли на Себе, већ се моли Оцу за оне које Му је Отац дао: за Своје ученике, и за све нас који верујемо у Њега. Ово је такозвана "Првосвештеничка молитва", јер Христос у њој наступа као истински Првосвештеник који приноси молитву и жртву за спасење целога света. Иако се налази пред тамом Голготе, Његова молитва одише светлошћу, љубављу и надом. Христос каже: „Оче, дошао је час: прослави Сина Свога да и Син Твој прослави Тебе… Ја сам Тебе прославио на земљи; дело сам свршио које си ми дао да извршим.“ Ове речи нас подсећају да је живот Христов био потпуно испуњен послушношћу вољи Оца. Данас, у времену када се послушност често сматра слабошћу, Христос нам показује да је права снага у преданости – преданости Богу, истини и љубави. Он се не моли да ученици буду заштићени од страдања, него да буду сачувани у истини, у љубави, у јединству. „Оче свети, сачувај их у имену Твоме… да буду једно као и Ми.“ То јединство је кључна порука ове молитве.

У свету у којем живимо, у нашој Србији данас, често можемо приметити све супротно од тога. Поделе – политичке, друштвене, па чак и унутар породица – уместо да нас оснаже у различитости, оне нас одвајају. Људи су све чешће у страху, у борби за опстанак, у изгубљености. Млади одлазе јер не виде будућност. Стари се осећају заборављено. Осећа се духовна глад и празнина. Христос је дошао управо да ту празнину испуни. Замислимо мајку која увече, после напорног дана, седа крај постеље свог детета и моли се за њега. Не за лак живот, већ да буде поштен, добар човек, да буде под Божијом заштитом. Таква је била и Христова молитва за нас. Он не моли за привремени мир, већ за вечну истину и љубав која спасава. Свети Владика Николај каже: „Свет није одбио Христа зато што није могао да Га разуме, него зато што није хтео да Га послуша.“ Зар није тако и данас? Истина нам је пред очима, али често не желимо да је видимо јер нам је удобније у самообмани. Христова молитва нас позива да се пробудимо из духовне летаргије, да се запитамо: за кога и за шта живимо? У овом одломку Исус каже још и: „Ја више нисам у свету, а они су у свету, и Ја идем к Теби.“ Ове речи одзвањају кроз векове као позив – да иако живимо у свету, не будемо од света. Да не допустимо да нас прогута овосветскса лаж, освета, мржња, грамзивост, већ да живимо као Христови, носећи Његово име, Његову истину, Његову љубав.

Један пример из свакодневице: недавно је један поштар из унутрашњости Србије постао виралан јер је пешачио сатима по сеоским брдима да би једној баки уручио пензију. У том човеку видимо слику онога што Христос жели од нас – верност, пожртвованост, љубав према ближњем. Он није урадио ништа "велико" по људским мерилима, али је урадио нешто велико по Божијим. Такви примери нам враћају наду. Слично томе, можемо се сетити и примера студената који, упркос тешкоћама и материјалним ограничењима, не одустају од борбе за истину, правду и боље друштво. Видели смо младе који мирно и достојанствено излазе на улице, не да би се сукобљавали, већ да би подигли свој глас за будућност без страха и неправде. Они не траже лак живот, већ живот достојан човека. У њиховој истрајности, у спремности да жртвују комфор и сигурност зарад виших вредности, видимо живу слику оне љубави коју Христос жели да имамо једни према другима.  Ови примери нам говоре да нема правог јединства међу људима без јединства у Богу. На жалост, данас, у времену великих технолошких повезаности, људи никада нису били усамљенији и удаљенији једни од других па и од Бога. Повезани смо телефонима, али одвојени срцем. Христова молитва позива нас да поново тражимо дубоко јединство – у породици, у заједници, у Цркви. Да једни другима опраштамо, носимо бремена, волимо без интереса.

Закључићу ову беседу речима управо из данашњег Јеванђеља: „А сада идем к Теби, и ово говорим у свету да имају радост моју испуњену у себи.“ Радост Христова – то је више од пролазне среће. То је мир у срцу који ничим овоземаљским не може бити нарушен. Нека би нам Господ дао ту радост, ту снагу вере и љубави. Да се у времену подела вратимо молитви, покајању, праштању и заједништву. Да чујемо глас Христов и да будемо једно, као што је Он једно са Оцем. Амин.