Драга браћо и сестре,
Данашњи одломак из Јеванђеља по Јовану доводи нас у један од најсветијих тренутака Христовог живота – Његову последњу молитву пре страдања. Ово је тренутак када Господ, знајући шта Му предстоји – издаја, понижење, бичевање и распеће – не мисли на Себе, већ се моли Оцу за оне које Му је Отац дао: за Своје ученике, и за све нас који верујемо у Њега. Ово је такозвана "Првосвештеничка молитва", јер Христос у њој наступа као истински Првосвештеник који приноси молитву и жртву за спасење целога света. Иако се налази пред тамом Голготе, Његова молитва одише светлошћу, љубављу и надом. Христос каже: „Оче, дошао је час: прослави Сина Свога да и Син Твој прослави Тебе… Ја сам Тебе прославио на земљи; дело сам свршио које си ми дао да извршим.“ Ове речи нас подсећају да је живот Христов био потпуно испуњен послушношћу вољи Оца. Данас, у времену када се послушност често сматра слабошћу, Христос нам показује да је права снага у преданости – преданости Богу, истини и љубави. Он се не моли да ученици буду заштићени од страдања, него да буду сачувани у истини, у љубави, у јединству. „Оче свети, сачувај их у имену Твоме… да буду једно као и Ми.“ То јединство је кључна порука ове молитве.
У свету у којем живимо, у нашој
Србији данас, често можемо приметити све супротно од тога. Поделе – политичке,
друштвене, па чак и унутар породица – уместо да нас оснаже у различитости, оне
нас одвајају. Људи су све чешће у страху, у борби за опстанак, у изгубљености.
Млади одлазе јер не виде будућност. Стари се осећају заборављено. Осећа се
духовна глад и празнина. Христос је дошао управо да ту празнину испуни.
Замислимо мајку која увече, после напорног дана, седа крај постеље свог детета
и моли се за њега. Не за лак живот, већ да буде поштен, добар човек, да буде
под Божијом заштитом. Таква је била и Христова молитва за нас. Он не моли за
привремени мир, већ за вечну истину и љубав која спасава. Свети Владика Николај
каже: „Свет није одбио Христа зато што није могао да Га разуме, него зато што
није хтео да Га послуша.“ Зар није тако и данас? Истина нам је пред очима, али
често не желимо да је видимо јер нам је удобније у самообмани. Христова молитва
нас позива да се пробудимо из духовне летаргије, да се запитамо: за кога и за
шта живимо? У овом одломку Исус каже још и: „Ја више нисам у свету, а они су у
свету, и Ја идем к Теби.“ Ове речи одзвањају кроз векове као позив – да иако
живимо у свету, не будемо од света. Да не допустимо да нас прогута овосветскса
лаж, освета, мржња, грамзивост, већ да живимо као Христови, носећи Његово име,
Његову истину, Његову љубав.
Један
пример из свакодневице: недавно је један поштар из унутрашњости Србије постао
виралан јер је пешачио сатима по сеоским брдима да би једној баки уручио
пензију. У том човеку видимо слику онога што Христос жели од нас – верност,
пожртвованост, љубав према ближњем. Он није урадио ништа "велико" по
људским мерилима, али је урадио нешто велико по Божијим. Такви примери нам
враћају наду. Слично томе,
можемо се сетити и примера студената који, упркос тешкоћама и материјалним
ограничењима, не одустају од борбе за истину, правду и боље друштво. Видели смо
младе који мирно и достојанствено излазе на улице, не да би се сукобљавали, већ
да би подигли свој глас за будућност без страха и неправде. Они не траже лак
живот, већ живот достојан човека. У њиховој истрајности, у спремности да
жртвују комфор и сигурност зарад виших вредности, видимо живу слику оне љубави
коју Христос жели да имамо једни према другима. Ови
примери нам говоре да нема правог јединства међу људима без јединства у Богу.
На жалост, данас, у времену великих технолошких повезаности, људи никада нису
били усамљенији и удаљенији једни од других па и од Бога. Повезани смо
телефонима, али одвојени срцем. Христова молитва позива нас да поново тражимо
дубоко јединство – у породици, у заједници, у Цркви. Да једни другима
опраштамо, носимо бремена, волимо без интереса.
Закључићу ову беседу речима
управо из данашњег Јеванђеља: „А сада идем к Теби, и ово говорим у свету да
имају радост моју испуњену у себи.“ Радост Христова – то је више од пролазне
среће. То је мир у срцу који ничим овоземаљским не може бити нарушен. Нека би
нам Господ дао ту радост, ту снагу вере и љубави. Да се у времену подела
вратимо молитви, покајању, праштању и заједништву. Да чујемо глас Христов и да
будемо једно, као што је Он једно са Оцем. Амин.
