Колико често се треба исповедати? Како не превратити исповест у рутинску процедуру за још једну „рецку“, само да би нас пустили да се причестимо? Можда би било добро раздвојити исповест од причешћа, јер то су два одвојена тајинства? Своје мишљење даје свештеник Красногорског округа Московске епархије, протојереј Константин ОСТРОВСКИ
«Опраштам и отпуштам»
Проблем, по мени, и није тако сложен, како изгледа. Једноставно треба признати, да у пракси која се раширила свуда по Русији, под једним обредом који зовемо „исповест“, постоји неколико неопходних и важних црквених појава које могу да се одвијају истовремено, али које ипак треба разликовати. Да напоменем – ја не предлажем никакву реформу. Нека се обичаји, макар и не били идеални, очувају, док промене не сазру у душама људи, а онда ће промене, уколико су заиста неопходне, да се догоде саме по себи и безболно. О каквим црквеним појавама иде реч, под обредом исповести?
Као прво, исправно тајинство исповести је оно, какво је било установљено у почетку. То је случај када хришћанин падне у тешке смртне грехове, који га одвајају од црквеног општења. Такав човек мора да прекине с тим гресима, а тек потом да иде свештенику, да их објави и, можда, испуни епитимију. Тек после тога он добија од Цркве „опраштам и отпуштам“, односно, прима се у црквено општење.
У наше време се по том питању мало шта изменило од древних времена, само су епитимије постале много мање сурове (о њима сада није неопходно говорити). И данас, уколико, на пример, дође човек на исповест и каже да живи с туђом женом, онда, докле год он не прекине тај безобразлук, његова исповест се не прима, тајинство се не обавља и не допушта се причешће. Поред телесних, постоје и душевни греси, који су неспојиви са причешћем Тела и Крви Христове. На пример, ако неко одбија да опрости ономе ко га је нечим увредио.
Детаљна исповест је потребна и људима који се никада, или веома давно, нису исповедали и причешћивали. У већини случајева, на њиховој савести су тешки греси, али чак и да смртних грехова није било, такви људи се примају у црквено општење кроз тајинство исповести.
Тајинство исповести је неопходно и код грехова човека против свог стања, како их преподобни ава Доротеј назива. Ево шта он пише: „Бог напушта човека онда, када он направи нешто против свог стања. На пример, ако је човек био побожан, и потом почне да живи развратно; или када је био смирен, и потом постао дрзак и безобразан. И Бог не напушта толико човека који води порочан живот, када он живи неприлично, или дрског, када се горди, колико оставља побожног, када се понаша неприлично, и смиреног, када се погорди. То и значи грешити против свог стања, и због тога и долази до напуштања“ (Поуке 12. О страху будућег мучења и о томе, што онај који жели да се спаси, никада не сме да престане да брине о свом спасењу).
Сваки човек има своје стање, моралну меру, он је зна и осећа је. Овде није реч о духовној мери, коју зна само Бог и о којој нам је заповедано: „Не судите, и неће вам судити“ (Лк. 6, 37), већ управо о моралном стању. Један човек, на пример, повремено пада у блуд и каје се за то; други не чини блуд, али понекад јавно флертује, трећи себи ништа такво не дозвољава, али редовно гледа непристојне слике на интернету; четврти се можда препушта грешним помислима; пети, чак и ако му се појаве нечисте помисли, одмах се каје за њих; а постоје и такви људи, који грешне помисли одмах одбацују.
Сви они се налазе у разним стањима у односу на један исти грех, и та стања су стабилна; свако од нас, узгред, зна то из сопственог искуства. Прећи на вишу меру није тако једноставно, и поред све жеље – неопходно је посебно дејство Божије благодати. Али ни на нижу меру човек не пада одједном. Обично, уколико и згреши против свог стања, али се одмах покаје, његова мера (стање) се не мења. Ето у таквим случајевима, такође, бива корисно, а понекад и неопходно, тајинство исповести. Душа човека, који је згрешио против свог стања, мучи се и жуди за помоћ кроз тајинства Цркве.
Свакодневни греси
Али ни у тешке смртне грехе, па чак ни у грехе против свог стања, људи који редовно посећују храмове, не падају сваке недеље – хвала Богу! Можда би, уколико се ништа такво није десило, могли да дозволимо овим људима да се причешћују без исповести?
То је у потпуности у реду, у регионима где је мало православних. Једна наша парохијанка је неколико година живела у САД и причала, да у њиховој парохији није било обавезно да се човек исповеда пред причешће, а када је човек осећао потребу да се исповеда, он се договарао са свештеником телефоном, и он је долазио у цркву, специјално због тога. Али тамо је настојатељ лично знао све своје малобројне парохијане. Код нас је то могуће само у удаљеним селима.
А у нашој парохији – не претерано многољудној – сталних посетилаца служби има на стотине, и још има много људи, који храм посећују ретко, али се понекад причешћују, као и људи са стране, непознатих. Многе од њих ја и други свештеници нашег храма уопште не познајемо, или их врло мало познајемо, али то не значи да нико од њих не сме да се причешћује. Зато и организујемо исповест увече, уочи литургије и ујутро за време литургије, да би ти људи који се причешћују, могли или да се исповедају, уколико је то неопходно, или да добију благослов на причешће Светим Христовим Тајнама, или можда не добију.
Против сам тога, да се организују посебна правила за, такозване, „своје“ или „напредне“, јер би то код људи изазивало гордост и завист. Правила остају иста за све. Али уколико нека парохијанка, коју ја одлично знам, мени говори: „Баћушка, ја имам уобичајене свакодневне грехе. Благословите да се причестим у недељу“, ја благословљавам. И тако се дошло до тога, да се многи редовни парохијани исповедају, када осећају потребу за тим, а благослов на причешће не узимају само за време исповести.
Шта су то „обични свакодневни греси“? То су свима познати: празнословље, осуђивање, преједање, расејаност за време молитве, гледање бескорисних емисија на телевизији, гледање свега и свачега на интернету, и томе слично. Све су то греси, наравно, али они сами по себи нису препрека причешћу и, уколико они за конкретног човека не представљају грехе против његовог стања, онда они ни не захтевају обавезну исповест, у виду тајинства.
Свакодневни греси – представљају стално пројављивање наших страсти. Са страстима смо обавезни да се боримо свим својим силама, али постоје страсти у човековом срцу, с којима се он бори, а које га не одвајају га од причешћа. Ту је потребније стално кајање, него вршење тајинства исповести.
Између исповести и разговора
Уколико би нас тајинство исповести ослобађало од страсти, ми би после исповести одлазили потпуно смирени (без страсти), али то се не догађа, и хвала Богу да је тако! Он нам оставља страсти, да би се ми, осећајући их у себи, смиривали; падајући и поново се подижући у борби с њима, стицали духовно искуство, јер се са страстима морамо борити целог свог живота.
Али зашто тада да се кајемо за свакодневне грехе? То је трећи (после исповести као тајинства и после благослова за причешће) смисао савремене исповести – исповедање помисли, страсти и стања. Сваки православац зна, ја мислим, из свог личног искуства, да бивају случајеви када душа чезне да се исповеда духовнику своје грехе и страсти, макар они били и обични и стално понављајући. Такво исповедање је корисно за јачање духовних и душевних сила хришћанина – зашто би то укидали?
Ту се већ приближавамо духовном разговору. Наравно, духовни разговор би смо могли сасвим да одвојимо од исповести, али понекад исповест сама по себи прелази у духовни разговор, јер дешава се да духовник да парохијану неки савет, а он при том нешто пита и тако даље – прелазимо у духовни разговор. Поред тога, парохијанима није увек лако да „ухвате“ свештеника, да са њима поразговара. Распоред исповести је објављен и у храму, и на интернету, па људи и користе ту могућност да поразговарају с баћушком.
И последње – у одбрану листића. Често сам имао прилике да читам критику тога што се људи исповедају предајући листиће с написаним гресима, као да подносе извештај (рапорт). Ма нека се исповедају како им је згодније! Ја сам у својој црквеној младости један дужи период времена, детаљно записивао, колико ми је то пажња дозвољавала, све своје грешне помисли и предавао их духовном оцу приликом исповести. То скоро да су биле праве свеске. Затим је прошао тај период. Такође је био и период, када се сва исповест састојала из речи „преједам се и мало и хладно се молим“. Разни периоди су били. И хвала Богу да је тако! Мудри пастир није обраћао пажњу на спољашњи вид покајања, није ме учио формалностима. Зато што је душевна тканина веома танка, мало је јаче потегни и она пуца. Уколико духовник много пажње поклања спољашњем понашању покајника (тужан изглед и глас, исповедање без папирића и томе слично), постоји опасност да значајни део пажње духовног чеда оде на то да угоди свештенику.
Нека се наша духовна чеда исповедају, онако како им је удобније: помоћу папирића, свески, по сећању – не треба томе сви да се учимо, већ самом покајању.
Превод са руског С. М.
04.фебруар 2015 год.
Извор: http://www.nsad.ru/articles/ispoved-pokayanie-ili-blagoslovenie-na-prichastie
http://manastir-lepavina.org/
Проблем, по мени, и није тако сложен, како изгледа. Једноставно треба признати, да у пракси која се раширила свуда по Русији, под једним обредом који зовемо „исповест“, постоји неколико неопходних и важних црквених појава које могу да се одвијају истовремено, али које ипак треба разликовати. Да напоменем – ја не предлажем никакву реформу. Нека се обичаји, макар и не били идеални, очувају, док промене не сазру у душама људи, а онда ће промене, уколико су заиста неопходне, да се догоде саме по себи и безболно. О каквим црквеним појавама иде реч, под обредом исповести?
Као прво, исправно тајинство исповести је оно, какво је било установљено у почетку. То је случај када хришћанин падне у тешке смртне грехове, који га одвајају од црквеног општења. Такав човек мора да прекине с тим гресима, а тек потом да иде свештенику, да их објави и, можда, испуни епитимију. Тек после тога он добија од Цркве „опраштам и отпуштам“, односно, прима се у црквено општење.
У наше време се по том питању мало шта изменило од древних времена, само су епитимије постале много мање сурове (о њима сада није неопходно говорити). И данас, уколико, на пример, дође човек на исповест и каже да живи с туђом женом, онда, докле год он не прекине тај безобразлук, његова исповест се не прима, тајинство се не обавља и не допушта се причешће. Поред телесних, постоје и душевни греси, који су неспојиви са причешћем Тела и Крви Христове. На пример, ако неко одбија да опрости ономе ко га је нечим увредио.
Детаљна исповест је потребна и људима који се никада, или веома давно, нису исповедали и причешћивали. У већини случајева, на њиховој савести су тешки греси, али чак и да смртних грехова није било, такви људи се примају у црквено општење кроз тајинство исповести.
Тајинство исповести је неопходно и код грехова човека против свог стања, како их преподобни ава Доротеј назива. Ево шта он пише: „Бог напушта човека онда, када он направи нешто против свог стања. На пример, ако је човек био побожан, и потом почне да живи развратно; или када је био смирен, и потом постао дрзак и безобразан. И Бог не напушта толико човека који води порочан живот, када он живи неприлично, или дрског, када се горди, колико оставља побожног, када се понаша неприлично, и смиреног, када се погорди. То и значи грешити против свог стања, и због тога и долази до напуштања“ (Поуке 12. О страху будућег мучења и о томе, што онај који жели да се спаси, никада не сме да престане да брине о свом спасењу).
Сваки човек има своје стање, моралну меру, он је зна и осећа је. Овде није реч о духовној мери, коју зна само Бог и о којој нам је заповедано: „Не судите, и неће вам судити“ (Лк. 6, 37), већ управо о моралном стању. Један човек, на пример, повремено пада у блуд и каје се за то; други не чини блуд, али понекад јавно флертује, трећи себи ништа такво не дозвољава, али редовно гледа непристојне слике на интернету; четврти се можда препушта грешним помислима; пети, чак и ако му се појаве нечисте помисли, одмах се каје за њих; а постоје и такви људи, који грешне помисли одмах одбацују.
Сви они се налазе у разним стањима у односу на један исти грех, и та стања су стабилна; свако од нас, узгред, зна то из сопственог искуства. Прећи на вишу меру није тако једноставно, и поред све жеље – неопходно је посебно дејство Божије благодати. Али ни на нижу меру човек не пада одједном. Обично, уколико и згреши против свог стања, али се одмах покаје, његова мера (стање) се не мења. Ето у таквим случајевима, такође, бива корисно, а понекад и неопходно, тајинство исповести. Душа човека, који је згрешио против свог стања, мучи се и жуди за помоћ кроз тајинства Цркве.
Свакодневни греси
Али ни у тешке смртне грехе, па чак ни у грехе против свог стања, људи који редовно посећују храмове, не падају сваке недеље – хвала Богу! Можда би, уколико се ништа такво није десило, могли да дозволимо овим људима да се причешћују без исповести?
То је у потпуности у реду, у регионима где је мало православних. Једна наша парохијанка је неколико година живела у САД и причала, да у њиховој парохији није било обавезно да се човек исповеда пред причешће, а када је човек осећао потребу да се исповеда, он се договарао са свештеником телефоном, и он је долазио у цркву, специјално због тога. Али тамо је настојатељ лично знао све своје малобројне парохијане. Код нас је то могуће само у удаљеним селима.
А у нашој парохији – не претерано многољудној – сталних посетилаца служби има на стотине, и још има много људи, који храм посећују ретко, али се понекад причешћују, као и људи са стране, непознатих. Многе од њих ја и други свештеници нашег храма уопште не познајемо, или их врло мало познајемо, али то не значи да нико од њих не сме да се причешћује. Зато и организујемо исповест увече, уочи литургије и ујутро за време литургије, да би ти људи који се причешћују, могли или да се исповедају, уколико је то неопходно, или да добију благослов на причешће Светим Христовим Тајнама, или можда не добију.
Против сам тога, да се организују посебна правила за, такозване, „своје“ или „напредне“, јер би то код људи изазивало гордост и завист. Правила остају иста за све. Али уколико нека парохијанка, коју ја одлично знам, мени говори: „Баћушка, ја имам уобичајене свакодневне грехе. Благословите да се причестим у недељу“, ја благословљавам. И тако се дошло до тога, да се многи редовни парохијани исповедају, када осећају потребу за тим, а благослов на причешће не узимају само за време исповести.
Шта су то „обични свакодневни греси“? То су свима познати: празнословље, осуђивање, преједање, расејаност за време молитве, гледање бескорисних емисија на телевизији, гледање свега и свачега на интернету, и томе слично. Све су то греси, наравно, али они сами по себи нису препрека причешћу и, уколико они за конкретног човека не представљају грехе против његовог стања, онда они ни не захтевају обавезну исповест, у виду тајинства.
Свакодневни греси – представљају стално пројављивање наших страсти. Са страстима смо обавезни да се боримо свим својим силама, али постоје страсти у човековом срцу, с којима се он бори, а које га не одвајају га од причешћа. Ту је потребније стално кајање, него вршење тајинства исповести.
Између исповести и разговора
Уколико би нас тајинство исповести ослобађало од страсти, ми би после исповести одлазили потпуно смирени (без страсти), али то се не догађа, и хвала Богу да је тако! Он нам оставља страсти, да би се ми, осећајући их у себи, смиривали; падајући и поново се подижући у борби с њима, стицали духовно искуство, јер се са страстима морамо борити целог свог живота.
Али зашто тада да се кајемо за свакодневне грехе? То је трећи (после исповести као тајинства и после благослова за причешће) смисао савремене исповести – исповедање помисли, страсти и стања. Сваки православац зна, ја мислим, из свог личног искуства, да бивају случајеви када душа чезне да се исповеда духовнику своје грехе и страсти, макар они били и обични и стално понављајући. Такво исповедање је корисно за јачање духовних и душевних сила хришћанина – зашто би то укидали?
Ту се већ приближавамо духовном разговору. Наравно, духовни разговор би смо могли сасвим да одвојимо од исповести, али понекад исповест сама по себи прелази у духовни разговор, јер дешава се да духовник да парохијану неки савет, а он при том нешто пита и тако даље – прелазимо у духовни разговор. Поред тога, парохијанима није увек лако да „ухвате“ свештеника, да са њима поразговара. Распоред исповести је објављен и у храму, и на интернету, па људи и користе ту могућност да поразговарају с баћушком.
И последње – у одбрану листића. Често сам имао прилике да читам критику тога што се људи исповедају предајући листиће с написаним гресима, као да подносе извештај (рапорт). Ма нека се исповедају како им је згодније! Ја сам у својој црквеној младости један дужи период времена, детаљно записивао, колико ми је то пажња дозвољавала, све своје грешне помисли и предавао их духовном оцу приликом исповести. То скоро да су биле праве свеске. Затим је прошао тај период. Такође је био и период, када се сва исповест састојала из речи „преједам се и мало и хладно се молим“. Разни периоди су били. И хвала Богу да је тако! Мудри пастир није обраћао пажњу на спољашњи вид покајања, није ме учио формалностима. Зато што је душевна тканина веома танка, мало је јаче потегни и она пуца. Уколико духовник много пажње поклања спољашњем понашању покајника (тужан изглед и глас, исповедање без папирића и томе слично), постоји опасност да значајни део пажње духовног чеда оде на то да угоди свештенику.
Нека се наша духовна чеда исповедају, онако како им је удобније: помоћу папирића, свески, по сећању – не треба томе сви да се учимо, већ самом покајању.
Превод са руског С. М.
04.фебруар 2015 год.
Извор: http://www.nsad.ru/articles/ispoved-pokayanie-ili-blagoslovenie-na-prichastie
http://manastir-lepavina.org/
Од мужа сам се раздвојила пре три године. Није било комуникације међу нама. Породице и пријатељи су ме саветовали да пустим и заборавим на брак и да наставим даље у свом животу. Нисам хтела да се удам за неког другог јер дубоко у себи и даље волим свог мужа. Толико сам патио од бола и збуњености да сам прочитао препоруку на интернету о томе како је др Апата поново спојио раскинути брак уз помоћ својих духовних моћи. Стално сам читао толико сведочења о томе како је помогао да се стане на крај разводу и поврати бивше вољене људе и моја вера се обновила. Одмах контактирам др Апату неколико минута касније он ми је одговорио и дао упутства шта да радим, након што сам испунила тражени услов два дана након ритуала, чаролија ми је променила живот око мужа да доза не разговара са мном. Два дана ме је звао у сред ноћи плачући и извињавајући се да је ово дело демона, па сам и даље задивљен овим чудом па му опраштам. Сада је мој брак у равнотежи. Ритуал др Апата је одлично функционисао и мој брак је јачи него раније, и ништа нас више не може раздвојити. Посетио сам толико сајтова да сам тражио помоћ, било је безнадежно све док се нисам повезао са др Апатом, правим човеком који ми је помогао да опоравим свој покварени брак ако имате сличан проблем у браку, желите да вас муж или жена поново воле. , Имате некога кога волите и желите да вас он или она воли заузврат, имате изазов у свом животу, шаблон за чаролије др Апате је решење и одговор на ваш проблем, ВхатсАпп / Вибер са његовим бројем телефона: (+447307347648), Контактирајте га данас слањем е-поште на драпата4@гмаил.цом. Не дозволите никоме да вам одузме супружника.
ОдговориИзбриши