Развод брака и његови узроци (II део) - OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

2.OПШТЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О БРАКУ

Брак је тема која је изузетно присутна у искуству сваког хришћанина и животу саме Цркве. Благослов је Божији онима који желе да живе у једној таквој заједници те би они требало да га склапају по божанским и човечанским законима – без овога се брак у Православној Цркви не може схватити као озбиљан брак.

Од самог почетка хришћани су прихватили брак као установу која је постојала и притом му дали узвишенији смисао. Саму дефиницију брака хришћански канонисти преузимају од знаменитог римског правника Модестина[1] († 228 по Хр.): „Брак је веза мужа и жене, удружене за цео живот, заједница божанског и човечанског права“. Ова дефиниција била је унета у правни зборник цара Јустинијана да би касније продрла и у знамените хришћанске зборнике као што је Номоканон у XIV наслова, Светосавска крмчија, Властарева синтагма, и тако формално постала и црквена и канонска.[2] Какав је био однос првих хришћана према браку и какво је било његово поимање као Свете Тајне, описује нам апостол Павле у његовој Првој посланици Коринћанима (7,12-14 и 11,8-12) кроз поуке о брачним заветима и положају жена у браку. Муж и жена су божији сарадници – потпуно су једнаки, као учесници Царства Божијег и наследници вечног живота.[3]

БРАК (гр. γαμος, лат. matrimonium) је један од битних закона људске природе, који је Господ установио од самог почетка човекове егзистенције [4]  : „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему.“... „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму.“... „Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело.“  У Светом Јеванђељу по Матеју Г. И. Х. нас подсећа ових речи Старога Завета где такође напомиње да је Творац од почетка створио мушко и женско.[5] 

Свадба у Кани Галилејској, Јов. 2, 1-12

Господ је почетак својих чуда, црквеног спасења света, започео управо на свадбеном весељу супружника (Супружници – Сопрјагнути – οι συζυγες = спрегнути, упрегнути, сјединити браком: ...јаже Бог сопрјаже... (Молитва у Чину венчања))[6] у Кани Галилејској (Јов.2,1-12). Хришћански поглед на брачни савез се заснива пре свега на Божанском Откровењу и Светом Писму, „…те зато Црква гледа на брак мужа и жене као јединствен (савез), на њихову верност као неопходан услов пуновредних породичних односа, на децу као благослов, а не као бреме и на брак освештан у Светој Тајни Венчања као на савез који може и треба да буде настављен у вечности“.^[7] По схватању, учењу и тумачењу Православне Цркве, под црквеним браком се подразумева институција небеског и земаљског устројства. Такође по учењу Православне Цркве брак је тајна уколико се склапа за време Евхаристијске Божанствене Литургије. То значи да је за човека (слику и прилику Божију) постављен основни хришћански захтев – да учествује у самом Божанском животу. Хришћанско доживљавање „Бога, који постаје Човек да би и човек могао постати Богом“ (св.Атанасије Александријски) једино може да свему овом да одговарајуће право значење. Дакле сам циљ брака јесте обожење. Оно је онтолошки садржај заједнице човека са Богом.[8]

„Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“(Еф.5,32) -  Сви православни катихизиси и црквени приручници брак дефинишу као свету тајну или тајну Цркве.

  Митрополит кијевски Петар Могила (1596 - 1646) нам  у свом Евхологиону (из 1646 год.), у делу под насловом „О тајње супружества“, указујући на установу тајне брака, њену материју и форму као и садржај и циљ брачне везе, даје  једну  дефиницију тајне брака: ,,Брак је света тајна установљена Богом, у којој мушко и женско (материја), услед изражене њима пред свештеником и црквом узајамне сагласности да буду супрузима (форма), ступају у нераскидиву везу љубави и пријатељстава, ради узајамне помоћи да би се избегао грех блуда и ради рађања и васпитања деце у слави Божјој (садржај и циљ брака)“.[9] Готово идентичну дефиницију тајне брака је дала и Српска Православна Црква у својим Брачним правилима која гласи : Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом , везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.[10]

Највећа димензија брака изражена је код Св. Ап. Павла где он женика поистовећује са Христом, а Невесту са Црквом: телом и тајном Христа, и тајном Цркве – женик је до смрти послушан невести, а жена се мистично „уребрује“- уткива у њега.[11] Брак се увек доводи у везу са односом између Христа и Цркве: „Муж је“, каже Апостол, „глава жени као што је Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела... Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води речју...“(Еф.5,22–32). Христос и Његова заједница са Црквом су праобраз супружника  и супружничке везе. На тај начин је ова веза између мушкарца и жене „велика тајна“. Свети Јован Златоусти одговара беседом на Павлову посланицу Ефесцима: „Мушкарца и жену“, који су мислили да су од почетка били двоје“, каже Св. Јован Златоусти, „ гле, како их поново приљуби једно уз друго и сведе у једно кроз брак.“ „После склапања брака, ви више нисте двоје, него сте постали једна плот...“, и још, „Вас двоје сте постали једно лице, једно живо створење“.[12]

Предање Цркве спасење брачника види у превладавању, са једне стране, биолошког индивидуализма, а са друге, полности, кроз сједињење у једно брачно постојање са две личности, које више немају међусобно биолошко-поседнички однос већ црквено-жртвени.[13] Јер у огољеном сексуалном односу смо заправо у односу са самим собом посредством другога, док у љубави, напротив, субјекат надилази свој нарцизам и настоји прићи бићу другога: „Човек тако излази из самог себе, престајући да живи егоистично са својим „ја“ у средишту живота, и превазилазећи раскол са самим собом поново проналази своје истинско „ја“ у брачном сједињењу и љубави“.[14] Такав хришћански брак у основи има љубав ка Богу и остварује се као „мала црква“(микроеклисија) . По Св. Клименту Александријском, брачност је света јер предизображава Царство и већ чини једно „мало царство“ (микровасилију), његову пророчку слику. Он назива породицу Црква - το κυριακον - „дом Господњи“ (Strom.III 10, Migne PG 8, 1165), а одатле по мишљењу неких произилази сама реч Црква, Kirche.  „Свето Писмо каже“, пише Климент Римски: „Створи Бог човека, мужа и жену. Муж је Христос, жена - Црква“. [15]

Речима Св. Апостола Павла у посланици Римљанима (16, 4) и по светом Јовану Златоустом брак образује црквену двојединку (дијаду), установљује „домаћу цркву”: „Кад се муж и жена сједињују у браку, они се више не појављују као нешто земаљско, него као слика Бога Самога“, и још,  „Брак је тајинствено изображење Цркве“^[16] што нас доводи до Христових речи: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20).

Бог у једној јединој личности не би могао да буде љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако ни људско биће као затворена јединка не би могла бити Његова слика. Јер брак је одређен као јединство двеју личности, према слици Св. Тројице – Бога Једног и Тројичног у исти мах – и брачно сједињење двеју личности образује двојединку, која је двоје и једно у исти мах, сједињено у Трећем, у Богу. [17]

Дакле, човек у браку је слика Тројичног Бога и догмат о Св. Тројици је архетип, божански Праобраз, икона брачне заједнице. Хришћански брак налази своје место и коначни смисао  у есхатону те је стога ово Света Тајна јер у себи носи предукус и делимично присуство Царства Божијег – који је свадба Јагњетова,[18]савршено сједињење Христа и Цркве (Еф.5,32). Брак се конституише и остварује учешћем брачника у Светој Евхаристији – тако он јесте и на небу и на земљи, и не завршава се смрћу, нити га будућност укида, него се наставља по општем Васкрсењу мртвих кроз сву вечност у Царству Божијем, на начин преображен и нов, где ће сви свети непрестано да узрастају „из славе у славу“, на есхатолошком сабору са живим и истинитим Богом.[19]

---

[1] Јован Мајендорф, Брак – православна перспектива, Рана Црква и римско право, Београд, 2012. год., стр.16; Хереније Модестин, лат. Herennius Modestinus је био последњи римски правник из доба класичног римског права. Пореклом је из Далмације. Остао је познат по својој дефиницији брака:„ Nuptie sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio ”.

[2] Протопрез.- ставроф. Бранко А. Цисарж,  Црквено Право 2, Београд, 1973. год. стр. 11;  Димшо Перић, Црквено право, стр. 258

[3]  Група аутора, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007. год. стр. 16-17.

[4] Јован Брија, Речник Православне Теологије

[5] Пост. 2,18-24; уп. Мт. 19,5-6

[6] Прота Сава Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935. год, стр. 250;  Архим. Рафаил Карелин у тексту „О породичном животу и проблемима које носи” каже да  реч супружници етимолошки значи два вола упрегнута са једним плугом (Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд 2007. Год. стр. 307); Иста је била и етимологија старогрчке речи «супруг»: ὁι σύζῠγες (sudzuges), ова реч у множини на грчком језику не означава само супружнике, већ и заједно упрегнуте. Она је сродна старогрчкој речи τό ζεῦγος (dzevgos) – парна запрега, кола у које је упрегнут пар, двоје. Исти корен као ове речи има и глагол ζεύγνῡμι (dzevgnumi) – упрегнути јармом, упрегнути у запрегу, спојити (у браку), сјединити, сковати. На први поглед, оваква етимологија је помало мрачна. Може се учинити да су породица и породичне обавезе само својеврстан јарам или терет под које неко поставља свој врат како би попут коња даље вукао заједничка кола породичних обавеза. И у чему је онда радост породичног живота? Зашто уопште стварати породицу? Да би човек после тога целог живота «радио као коњ»? Онда је у праву популарна шала која каже да се «за добру ствар неће рећи да је брак». (Форум Пријатељи Божији, тема : Супружници - Заједно Упрегнути) http://www.forumprijateljbozji.com/forum.php  посећено 28. октобра 2013. год.

[7] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Породица као домаћа црква, стр. 213, Београд, 2008. год.

[8] Др Слободан И. Панов, Основ за развод духовног брака, Анали Правног факултета у Београду, година LX, 2/2012, стр. 162–184  -  Обожење је стање преображења човечанског, „превазилажење” створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуелизовањем могућности која јој је дата од самог почетка. 

[9] Протопрезвитер-ставрофор Бранко А. Цисарж, Црквено Право 2, Београд, 1973 . год., стр. 14

[10] Брачна Правила Српске Православне Цркве, 2 допуњено издање Светог Архијерејског Синода, Београд, 1994. год.

[11] Протојереј-ставрофор др. Драгомир Сандо, Схватање Црквеног Брака у Православној Цркви, Православни Катихета 04, 2010.год.  

[12] Група аутора,  Првославни Брак и Породица – Света Тајна Љубави, Цетиње, 1995. год, стр. 19.

[13] „Црква је одувек сматрала да частан брак штити срце од нечистог струјања привремених страсти и приводи јединствено биће супружника ка Царству Божијем.” – Славиша Костић, Брачни Живот Свештеника и Лаика у Цркви, Каленић, 5/2013.

[14] Група аутора, Да двоје Једно Буду,  Београд, 2007. год. стр. 9.

[15]  Др. Сергије Тројицки, О светости брака, преузето из зборника „Православна ризница: О браку и породици”, стр. 121-133,  http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/svetost_braka.htm

[16] Група аутора, Православни брачни живот кроз питања и одговоре, Београд, 2008. год., стр. 213

[17]  Група аутора, Православни Брак и Породица, , Павле Евдокимов, Тајна је ово велика..., стр. 67-68, Цетиње, 1995. год.

[18]  У Светом писму , о браку се говори изразима највеће радости, изразима крајње пуноте. То није пунота спокојства, него пунота радости и љубави. Њен најсавршенији образац дат нам је у такозваној свадби Јагњетовој(Откр. 19, 7-9), тј. у сједињењу, у радости сусрета Бога - Који је постао човек и васцели свој живот и васцело Своје биће предао свету - са творевином, онда када је све већ завршено, када више нема супротности, када су Бог и човек сједињени зајдничким животом. - Митр. Антоније Блум, Тајна Љубави, Да Двоје Једно Буду, Београд, 2007.год., стр. 391.

[19] Иларион Алфејев у свом тексту „О браку”, каже да нам обрасцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у историји - Адама и Еве: „Они су принели једно друго као дар... Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно”. http://www.verujem.org/teologija/allejev_o_braku.htm