| И град нема потребу ни за сунцем, ни за мјесецем, да свијетле у њему, јер је слава Божија освијетлила њега и свјетилник је његов Агњец. И спасени ће народи ходати у свјетлости његовој, и цареви ће земаљски у њега донијети славу и част своју.
Откр. 21:23-24
|
Изван Цркве је само - утвара постојања... У светлости те истине созерцава се живот људи и њихових једињења људских.
Свако једињење у свету је црквено, ако не у истини својега духа, а оно по природи самог једињења својега. Највеће једињење света овога - државно - такође на себи носи отсјај Цркве. Чак и најнепријатељскије према Цркви расположена држава у нечему и некако обавља на земљи посао који му је поручила Небеска Црква.
Цркву можемо да упоредимо са сунцем (ваистину Лице Њено - то је Лице Твоје, Господи Исусе Христе, - Сунце!). Државно једињење, пак, је тело месечево, мада и има "облик сунца", али само по себи оно је тамно, и сву светлост коју има у себи добија од сунца; оно је уз то сунцем осветљено само са једне стране... Ово је разматрање односа "Цркве и државе", не на плану историје, социологије и права, него на плану оне метафизичке реалности, у којој живи сво човечанство после првородног греха.
Једна страна државног једињења озарена је огњем Цркве. Друга, пак, страна његова лежи у мраку, одлучена од Лица Божијег, лишена духа вечности.
"Сунчана", "црквена" страна државног, правног и етичког постојања - то је пројављивање једињења људи, свест њиховог заједничког живота, заједничког њиховог служења, заједничке одговорности, заједничке жртвености; њихово осазнавање дубине одговорности сразмерно висини социјалног положаја; уњедравање у њихове душе појма и осећања кажњивости - за кривицу, награде - за подвиг... Свака држава једини и оформљује личности уњедривањем у њих примарних, узвисујућих осећања неопходности одрицања од своје воље, од своје егоистичке посебности ради опште користи; узвишавањем заједничког ради личног; привлачењем и нуђењем свих ка заједничком, свемирном "ношењу немоћи једних другима и не себи угађању" (Рим. 15:1).
То је - "сунчана страна" државе и њених установа: владе, војске, судова, закона, пореза, друштвених и социјалних установа, школа, универзитета, у којима и кроз које се примарно формира душа човека који је ступио у свет ради својег свеживотног испитања. Држава је место "ватреног крштења" душе... Зато "ћесару" треба увек "одавати ћесарово"... И сваки начелник у држави, покровитељ добрих и устрашитељ злих, јесте "слуга Божији" (Рим. 13:4), ма каква да су његова религиозна убеђења. Сваки начелник је "слуга Божији", ако ни због чега, а оно због својег доброг државничког управљања и - само у час његов.
 |
| Архиеп. Јован (Шаховској) |
Зато држава не може (нити ће икада моћи) да служи последњем спасењу човечанства... Држава излази из плоти и крви, из култа предака, из телургичких веровања. Све државе, до краја историје земље ове, неизоставно ће прождирати једна другу, и уздизање једне значиће неминовно пад друге.
За спасење света треба ући у свет Пуноће Цркве. Она је у стари свет ушла као Нови Свет стварања. Светлост нових односа према ефемерном ушла је са Црквом у свет. Ефемерно и нестално озарило се вечним и непромењивим... Нема спасења човеку изван Свете Цркве. Само у Њој се спасава бесмртна душа човечија и само у Њој се храни и оживљује она својом храном, храном духа и вечности.
Све државе се разболевају, старе, умиру и разлажу се, као физички организми... Само Црква је бесмртна. Млада Старица (каквом Ју је у свом виђењу видио св. Ерма) живи у свим народима и државама земље, одгајајући Ново Човечанство.
Људи питају себе и Тебе, Господе, како се може живети кроткошћу, смирењем и правдом у овом свету?.. Није ли то слабост само? Није ли то перманентни пораз? Али, осврни се, човече, на сву историју земље, и она ће ти дати одговор. Горди и силни претварају се у ништа. Најмоћнији цареви и царства ишчезавају, као сан. Победници света једу траву за скотове, као Навуходоносор, или познавају своју убогост у изгнанству, своју ништавност на смртном одру. Нема величине у њиховој само земаљској величини... После Тебе, Распетог и Васкрслог, истинска величина је остала само у Твојој Истини.
Са Крста она сија и у овом несавршеном и ка несавршеној величини устремљеном свету. Како ће она тек да засија у свету ином, свијету који не ишчезава, као што јутарња роса ишчезава!..
Све велико и гордо света пада у пропаст и ишчезава. Камен "Нерукосечени" - Христос - Агнец Кротки, Који је победио свет - ломи сваки бездушни тотем са златном главом, сребрним грудима, медном утробом и глиненим ногама... И тотем се распада у прах.
Ко спомиње душу Џингискана? Ко ће се помолити Тиберију или цезару Августу? Ко ће се молитвено обратити Богу макар за једног фараона од стотина њих, који су владали драгоценим камењима Египта, свим његовим победоносним кочијама и свим његовим познањима?
Како је мртва сва та земаљска слава! И памћење света о највећим из највећих људи његових - то је само мумија, офарбана и без икаквог лика, која ни у којој мери не открива драгоцени живи лик човеков пред Богом, у живој вечности, у оном вечном памћењу које да види може само Бог, и које Црква жели сваком човеку.
Само смирена, Теби предана деца, синови Цркве Твоје, сијају истинском славом у вечности, где нема мртвих, него су "сви живи", јер су - код Бога Живога. И ми видимо те рабове Твоје, духом знамо те синове Твоје; прослављамо у њима Тебе и тиме их љубимо највишом љубављу и славимо их највишом славом.
Љубимо их као браћу - навек. Радујемо се вечној њиховој радости. И - одазивамо се, отварамо себе за њихову живу љубав, која пролази кроз границу света невидљивог; и кроз ту љубав славимо Тебе још већом славом... Свима њима, који су к Теби дошли и духом својим у Теби васкрснули - драгим, живим, светлим, бесмртним и блаженим...
Какво поређење је уопште могуће између те Истинске Светлости и вечне славе у Богу живих људи, са славом музејних мумија, засутим песком пирамида, прашњавим страницама историјских уџбеника и хладним споменицима на равнодушним улицама?
Сва једињења и сва јединства света овога и све његове државе предодређено болују, неизбежно се разлажу и гину. Бесмртна је само Црква Бога Живога, "стуб и утврђење истине" (1 Тим. 3:15); "врата адова је неће одолети", него ће Она њих одолети... Наравно, то се не може рећи ни за коју појединачну црквену парохију на земљи, ни за коју епархију, па чак не ни за ову или ону помесну Цркву. Цркве могу боловати, разлагати се и умирати у свету, као организми, али Црква не може нити боловати, нити се разлагати, нити умирати.
Као што су апостоли отресли прах који се прилепио за ноге од града или куће који нису примили њихову благовест, тако Црква Твоја оставља понекад једно или друго место на земљи овој... Од многих древних Цркви на земљи није остало ништа - само су на небу све оне, у светим својим, и одатле живе, једним животом, са црквама које још пребивају на земљи.
Зна да се деси, да од једних или других цркви - или црквених људи - одлази Дух Цркве. Од одступника Она одступа. Али такође бива да се те одступничке цркве и људи још увек држе на стаблу црквеном наизглед; али то је већ сува грана; она је близу да се одсече, ако се не напуни соком који иде од Лозе - Христа...
Квасац истине бачен је у тесто историје... И никаква држава га није лишена. Чак и најбезбожнија у својој идеологији држава није га лишена, јер, и мимо своје, Теби супротстављене воље, човек се увек у нечему потчињава Твојој вољи, како у животу свог физичког организма, тако и у животу државном. Али дух људи који сачињавају државу, који се одражава у животу форми државних и у делатности државних установа, одређује степен оцрковљења дате државе... Различити су степени благословености и неблагословености људи у њиховој држави.
Црквени дух, улазећи у државни и побеђујући га, не уништава саму државу, него је просветљује. Државни, пак, дух, побеђујући црквени, обљутављује црквени живот.
Тако, ако душу и плот човека побеђује дух, човек од тога не умире телесно, него живи и духовно, и телесно. А ако пак душевност и плотност побеђује у човеку дух, човек се тада претвара у животињу - у најкрвожеднију и најотровнију животињу, која се Теби потчињава мање од свих других твари света... Тако и државе, које губе дух и вејање Цркве у својим грађанима, претварају се у најнесавршенија легла термита.
Црква је умешана у павши свет и тајанствено се повезује са његовом историјом. Црква јесте "у свету", али Она "није од свијета овога" (Јн. 15:9).
Истинита "несветовност" никада није губила и неће изгубити никада свој правац у пливању по свету - подвиг вере, непрестаног надања на Спаситеља.
Хришћани соле свет и носе благослов држави... Али зна да буде и да свет обљутављује њих и да их раствара у свом животу, у својој земаљској психологији. И ђаво их - њих, који се не штите Крстом и Јеванђељем, покајањем и Причешћењем - одводи као заробљенике у адски круг греха.
Цркве "болују хришћанима" и могу умирати, као и државе.
Општа греховност света утиче на снижење црквене културе у црквама. Они се заражавају "државношћу" и, "остављајући прву љубав своју" (Откр. 2:4), живе само одразима, бледуњавим духом Цркве... То је једна од обичних и опасних болести њихове земаљске историје.
Црква тражи на земљи једињења са сваким једињењем људским. Она хоће да служи бесмртношћу човечанском и кроз дух државних служитеља.
Ако се не реализује та симфонија, која осољује живот, тада нека барем буде јавно гоњење државе на Цркву и нека се Црква отворено омета у развоју психилогије државне метафизичке искључивости. То је Крст Цркве.
Крст Цркве је расечење лажног и метежног духа света овога речју Твојом. Слуге Твоје и синови нека не беже од тог свог Крста. Они морају учинити све, да дух њихове земаљске отаџбине - државе - не би посезао на дух њихове небеске отаџбине - Цркве.
Али ако по њиховој држави не може да пролази корито чистих вода Цркве, које росе обале земље и оживљавају њена мора, ако држава по неразумности својих владара и идеолога хоће да смеша кристалну воду Цркве са земљом државе, црквени људи (а ако су они у исто време и државни - онда поготово) морају учинити све да се не допусти то мешање, јер је мешавина тога - блато.
Само ако иду својим чистим коритом, између обала државе, воде Цркве напајају земљу и росе њен живот духом вечних вредности.
Државност, као и све у свету, чека уливање у Цркву... Том уливању учио је још Јован Крститељ - војнике, чиновнике-митаре и старешине народне, који су код њега долазили на покајање; учио их је оцрковљењу својег државног служења и спасењу својем у том служењу. Таквом оцрковљењу живота си Ти учио, када си наредио да се ћесару даје његово, и да се тиме у исто то време Теби одаје све.
Оцрковљење државе се не састоји у томе да на њено чело дође јерархија Цркве. И није оцрковљење у томе да државни владари буду законодавци Цркви.
Твоје оцрковљење - долазак Твој - Господе, не долази увек за наша груба чула "приметним", опипљивим начином... Неће увек за оцрковљење, као и за Тебе, рећи: ево га, овде је, или, ено га, тамо је (Мт. 24:23). "Дух дише где хоће" (Јн. 3:8)... Данас се оцрковљење - дах Твој - пројавило овде, али оно може ту и да се угаси, а да се разгори на другом месту...
Закон, правда и сила државе не противрече Цркви, Њеној љубави и слободи; они могу бити у хармонији са њима. За то је потребно да се закон слободом прилаже животу у Богу, и да вањска снага буде израз и последица унутрашње покорности Божијој вољи - да она буде оруђе Божанственог Промисла. Црква, иако обухвата и прожима живот и путеве државе, при томе јој не представља супарницу; Црква државу испуњава и просветљује. То се дешава када представници и слуге државе приносе Богу Живоме "славу и част своју" (Откр. 21:24).
Све се оцрковљује када прима од Духа Твојега... Не у апстрактним одредбама закона и параграфа, него у тајанственом освештању и осољавању људских срца, на свим управљачким местима, на свим научним катедрама, око свих столова, апарата и машина света, на свим његовим пољима, шумама и градовима, на свим самртним одрима и у свим дечијим колевкама - у мењању, прелагању, претварању, преображењу вером, речју и поуком - нижег духа човековог у виши, нечистог у чисти, духа "света овога" у дух који "није од света овога".
Истинска љубав према сваком човеку и према свакој отаџбини у свету улива се у љубав према Твојој, Господе, Цркви.
Свет има потребу не само за променом својег зла на добро; свет има потребу и за освештањем својег добра; у претварању својег, неистинског добра у - Твоје истинско.
На земљи, где се лаж лукаво спаја са истином и где зло тако успешно и заводљиво меша себе са добром, чак и Јеванђеље може да се благовести не-јеванђеоски, и веру Твоју људи штитити могу безбожно... Сувим закоништвом и фарисејством се убија дух Твоје кротке Истине, и тада у свету остаје само њен безбожни омотач.
Као целитељно убризгавање у крв - врши се у свету убризгавање у срце човечије Твоје истине и Твоје Љубави... Тиме се спасава вечни живот човека! Одбљесак ђавола - антихрист - све затамњује својим утварним бљеском, све изопачује својим духом и све умртвљује својом лажју... Али Ти, Господе, дајеш змијску мудрост и огњену вољу хришћанима за непрестану борбу у духу Твојем, за Твоју Истину, без нарушавања привремених, Тобом датих форми света.
Ти зовеш све хришћане, као пророка Јелисеја, да баце со у заражено врело света и да исцеле воду живота "Духом уста Твојих" (2 Сол. 2:8). Хришћани вером убијају, као микроби, свако лажно учење, сваку нечисту своју мисао и неверно своје осећање. Ученици Твоји из сваке лажне речи која улази у њихово ухо чупају њихову жаоку... То је - борба Цркве, то је борба за Цркву... И када првог дана Новог Света Анђели објаве: "Царство света постало је Царство Господа Исуса Христа", - тек ће се том вешћу до краја открити и у савршенству показати дивна истина, толико блиско позната свим хришћанима у свету.
У Небески град Јерусалим, у Вечни Живот, све ће ући, и све већ улази - осим греха; већ сада на земљи у Њу улази све што Богу Сила приносе блажени цареви Апокалипсе. ...И цареви ће земаљски у њега донети славу и част своју (Откр. 21:24).
То је - најтеже у животу, не само за цареве, него и за слуге црквене у свету: приносити сву славу и част своју Богу. Али нема вишег и већег, од тог, приношења!
На путевима достизања симфоније Цркве и државног служења тешкоће долазе не само од царева који ни у чему не желе уступати Цркви због своје власти у свету; не мање тешкоће долазе и од лажних пастира Цркве, који се домажу духовне и материјалне власти над "наслеђем Божијим", који себе називају "књажевима" Њеним и који не пружају пример, какав је заповедио да се пружа апостол Петар (1 Пет. 5:2-3).
Све ће ући, и све већ улази, у Небески Јерусалим - све што је осветила и посолила Твоја Црква, мада оно и протицало у форми, сили, закону и власти државе... Сва "материја" света, кроз човека освећена и одухотворена, оцрковљује се... Праведност Цркве улива се у Љубав Њезину. Ратовање Њезино доноси Мир. Власт Цркве заводи слободу. Правда је Њезина озарена Милошћу...
У Цркви престаје да постоји противречност земаљских супротности, и све оне откривају у њима сакривену са-ограниченост и са-хармоничност. Јер у хармонији Твојега Царства, Господе, нема противречне сложености и неусаглашене множине, него све добија и све носи примарну лепоту Твојега света, узвишеног до коначног савршенства Твоје простоте.
"Све је добро сасвим" (1 Мој. 1:31) у Теби, Господе!.. Али све је "добро" - само у Теби и - када је у Теби.
Духом Арханђела Твојих просвети цареве! Духом Анђела - начелнике и судије! Духом апостола посоли свештенике Твоје; духом пророка - поете и научнике. Духом исцелитеља исцели лекаре. Духом преподобних утеши осамљене и убоге. Духом милостивих освети све који живе у изобиљу... И нека дух исповедника Твојих сиђе на све који живе у градовима и селима, пред лицем грешних дела и речи... Дух уста Твојих је у речи Твоје Цркве.
Нема коментара:
Постави коментар