Беседа на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим - Недеља Цветна

Данас прослављамо празник Светлог и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим — празник који у нашем народу називамо Цвети. У црквеним књигама он носи назив Недеља Цветоносија, у руској традицији , док га Грци зову Недеља Ваја. У Западној Цркви овај дан се назива Доминика ин палмис — недеља палми. Сви ти називи говоре о ономе што се тада догодило: о радосном дочеку Христа, када је народ бацао палмине и зелене гране, махао њима и простирао своје хаљине пред Њега, кличући: „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње!“ Ово је био један од два тријумфална тренутка у Христовом животу на земљи — царски улазак у град. Али, за разлику од земаљских царева, који су улазили на коњима као освајачи, Христос је ушао кротко, јашући на магарету, испуњавајући пророчанство пророка Захарије: „Гле, цар твој иде к теби, праведан и спасава, кротак и јаше на магарцу.“ (Зах 9,9) Тај дочек народа, иако свечан и споља радостан, у срцу Христовом био је обележен тугом. Он је знао да ће исти ти људи који данас кличу „Осана“, већ за неколико дана викати: „Распни га!“ Знао је да у Јерусалиму неће наћи разумевање, да ће бити одбачен, осуђен, пљунут, мучен и распет. Али, упркос свему, Он иде напред, свесно и добровољно, ради нас и ради нашег спасења.

У том тријумфалном уласку Христа у Јерусалим, Црква види позив и наду — види улазак Цара славе у срце човека. Видимо и како Христос долази да обнови светињу — прво храм, из кога изгони трговце и мешетаре, оне који су од светиње направили пећину разбојничку, а у ствари је требало да буде дом молитве и дом Господњи, а онда и срца наша, да их очисти од свега што је недостојно Божијег присуства. И као што је тада Христос био дочекан као Спаситељ, и ми данас можемо препознати Његово присуство у неочекиваним личностима — у онима који сведоче истину, љубав, истрајност и наду. У том духу, сетимо се једног савременог примера коме сведочимо ових задњих месеци и дана — подвига младих студената који пешаче или возе бицикле по Србији и Европи, у намери да се чује њихов глас, глас истине и правде. Њихов пут личи на један свечани, миран улазак у сваки град и село, где их људи бодре, дочекују, пружају подршку. У једној својој беседи, владика Григорије, Архиепископ диселдорфски и немачки, назвао је те студенте: „Савременим витезовима и јунацима нашег доба, који нас подсећају да врлина још увек постоји и да доброта није заувек утихнула.“ И додао је дубоку мисао: „Ви сте попут огледала, јер куд год прођете, у вама се наш народ огледа, и у том огледалу види оно што је одавно морао, али није могао учинити — за себе и за нас.“

Као што су у оно време људи препознали Христа као Цара и Спаситеља, и ми смо такође позвани да га препознамо као вечно добро у овоме свету, у делима љубави и жртве које чинимо једни према другима. Да у младима, у њиховом гласу и корацима, чујемо одјек Оног гласа који је рекао: „Истина ће вас ослободити.“

Данашњи празник је нераскидиво повезан са јучерашњим — са празником Васкрсења Лазара. Христос је, васкрснувши Лазара, показао своју власт над смрћу. То је била најава општег васкрсења свих нас, и припрема за Његово сопствено страдање и славу. Лазар, пријатељ Христов, који је четири дана био у гробу, постаје сведок Божије моћи и милости. Наша света Црква је написала тропар, песму коју ми певамо на Лазареву суботу и на Цвети, а која управо говори о општем духовном и телесном васкрсењу људскога рода које се показује у васкрсењу Лазара који је лежао четири дана у гробу. Овим Господ доказује своју силу, снагу и моћ којом човека враћа у вечни живот. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим.  И ето — народ који је видео то чудо, кренуо је за Христом. И зато се и наш дочек Христа не сме завршити само на махању гранчицама и свечаном слављу. Христос жели да уђе у наш Јерусалим — у наш живот, у наш дом, у наше срце. Да га очисти, осветли, оживи. Овај празник нам стоји као припрема за наше васкрсење у Господу, а Апостол Павле нам у данашњем Апостолу поручује: „Браћо, радујте се свагда у Господу! И опет велим: радујте се! Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“

Зато, браћо и сестре, нека овај празник буде више од спољашње радости. Нека буде позив на унутрашњу промену.  Зато се помолимо заједно, да Цар славе уђе у наша срца и да у радости дочекамо и празник над празницима — Свето Васкрсење Христово. Амин.