Беседа у пету недељу по Васкрсу - Недеља о Самарјанки

Христос Васкрсе, драга браћо и сестре,

 Ево нас у петој недељу после Васкрса. Недељи која се код нас у Православној Цркви зове још и недеља о Самарјанки јер Јеванђеље које смо сада чули говори о сусрету Господа нашег Исуса Христа и жене Самарјанке који се догодио код извора Јаковљевог. Иначе, познатог праоца свих јеврејских племена тј. дванаест јудејских племена. Ко познаје историју боље, знаће да је праотац Јаков имао 12 синова који су поделили ове земље на дванаест племена који су касније у историји до Христа ратовали, на жалост, међу собом и освајали једни друге, убијали, поробљавали као и прелазили на паганске и многобожачке обреде и клањања боговима. Град Сихар, који се овде помиње, се налазио у Самарији, кроз који је Христос желео да прође враћајући се из Јерусалима, а идући у родну му Галилеју. Тих дана се у Јерусалиму славио највећи Јеврејски празик Пасха и Христос, будући и сам Јеврејин, га је поштовао и прослављао. Нашао се на путу код овог извора и будући жедан тражио је од жене самарјанке воде да пије.

Самарјани су народ од измешаног становништва, што Јевреја што неких многобожачких народа, те се и тај остатак јеврејске заједнице утопио у многобожачке обичаје и веровања. Нису се никако волели и поштовали са суседима Јеврејима који су их сматрали нечистима и изродима. Жена Самарјанка је била изненађена и зачуђена поступком и обраћањем Христовим њој при чему јој Господ даје назнаке ко је заправо Он и шта Он носи у себи поменувши воду живу. Овде следи интересантно познавање јеврејске историје ове жене самарићанке која у разговору са Христом помиње праоца Јакова кога сматра својим родоначелником. Истина, сва околна племена су дубоко у себи добро знали ко је њихов праотац. Одакле су се доселили. Добро су знали Мојсеја и излазак из Египта али, на жалост, због прихватања туђих обичаја и многобожачког веровања били су одбачени и проглашени издајницима свога рода. Христос тражи од жене да доведе свога мужа на шта му она одговара да нема мужа и наравно Господ који све већ зна, овде показује своју божанску пририоду рекавши јој да је имала већ до сада пет мужева и да јој овај тренутни човек није муж. Самарјанка у Христу препознаје и више од пророка и заинтересованост расте у њеном тражењу за водом живом. Интерсантно је поменути, такође, и то да је она знала да треба да дође Месија звани Христос. Дакле, и сами Самарјани су очекивали Месију знајући за пророштва о којима се говорило. Господ се овде потпуно јавља овој жени као Бог и као Спаситељ рекавши јој : Ја сам – који говорим с тобом. Ово је било довољно жени да остави крчаг са водом и оде да јави у граду кога је видела и шта јој се управо догодило позвавши притом људе тога града до дођу и виде Христа. Наравно, апостоли, који су пристигли из града са храном, видевши да Христос разговара са самарјанком није им било право али су ћутали и чекали да им Учитељ објасни шта се ту дешава. Добили су једно универзално хришћанско, рекао бих, ванвременско, ванљудско – просто божанско објашњење које само једини Бог може из своје љубави да да, а то је да су сви људи овога света позвани у наручије Божије и позвани на спасење. Дакле, да доведемо ову причу у садашњицу пошто је она итекако ванвременска. Ми Срби имамо један, да тако кажем, проблем са нашим спасењем, од многих проблема, са којим се суочавамо, а то је да мислимо да смо ми једини заслужили спасење, да смо једини који ћемо да се спасемо. То је слична или иста грешка у коју су упали и Јудејци карактеришући себе као једине чисте вернике који морају да буду спасени. Христос ово оповргава тако што прилази људима који су сматрани нечистим истичући да је и за њих потрбно спасење и да иде време када истинским богоборцима и миолитвеницима неће бити потребан Јерусалим или Самарија или неко посебно место молитве већ ће се тражити какво је њихово место молитве у срцу. Дакле, чисто срце Господ жели, а за узврат томе срцу даће живу воду. У данашње време постоје у овом свету разне светске воде које се нуде као неки еликсири за младост, еликсири за излечење и нешто где ће човек да утоли своју жеђ и макар на кратко се осетити срећним. Ми смо нужно на њих упућени јер живимо у овоме свету али примећујемо да ниједна од њих не може да задовољи човекове потребе у потпуности. Не говорим овде о материјалним стварима већ конкретно мислим на духовно остварење човека у потпуности. Дакле, човек једе и пије и тако свој организам окрепљује. Тако исто човек тражи неку духовну, интелектуалну или културну активност и висину којом ће да окрепи свој унутрашњи мир и који ће га учинити спокојним и задовољним. Послао нам Отац свога љубљенога Сина на Земљу да нас обрадује и утеши и поврх свега да руку спасења кроз Његово распеће и Васкрсење...; остави нам Христос у аманет науку којом се можемо спасавати од смрти; остави нам живот вечни, науку звану '' Жива Вода''. Остави нам Господ себе и показа правац и пут којим да идемо напред али нажалост нама то није довољно. Словимо за најузвишенија и најсавршенија бића, круну и врхунац божанског стварања; радимо са разломцима, хемиским супстанцама, развијамо технологију, проваљујемо шифре, а не можемо да схватимо просту ствар..., па онда узмемо неку од овоземаљских наука и са њом покушавамо да нађемо шифру за будући живот и тако искваримо цео Божји план и домострој о творевини и спасењу рода људског, што би рекао наш народ: ,,Исправљамо криве дрине. Јер како ћемо ми који смо твар Његова да се без Њега - Извора Воде Живе - уздигнемо? Амин.