Беседа у недељу двадесет пету по Духовима

Драга браћо и сестре, Данас смо сабрани овде да размислимо о једној од најважнијих поука Господа Исуса Христа, која нам се пружа у причи о Самарјанину из Јеванђеља по Луки 10:25-37. Овај текст није само прича из давнина, већ снажна и актуелна поука за наш живот, која нам говори о томе шта значи истински следити Христа и показати љубав и милосрђе у свакодневним ситуацијама. У овом одељку, Господ Исус Христос прича причу која почиње једним важним питањем: „Учитељу, шта да учиним да наследим живот вечни?“ (Лука 10:25) Овај човек, који је био учитељ закона, тражио је одговор на дубоко и важно питање које и ми сами често постављамо: „Како да будем спасен? Како да будем праведан пред Богом?“ Господ му одговара да се врати на Закон Мојсијев и да следи две најважније заповести: да љуби Бога и да љуби ближњег свог као самога себе. Човек се затим жели правдати, па пита: „А ко је мој ближњи?“ (Лука 10:29) На ово питање Господ одговара причом о Самарјанину, која нам даје дубље разумевање шта значи бити ближњи и како да покажемо истинско милосрђе. Господ прича причу о путнику који је био нападнут од разбојника, опљачкан и остављен полумртав поред пута. Прошли су поред њега два човека: свештеник и левит, и оба су га заобишла, иако су знали да му је потребна помоћ. А онда долази Самарјанин – човек из групе људи који су били непријатељи Јеврејима у том времену. Он види несрећника, саосећа с њим, приступа му и пружа му помоћ: лечи му ране, превија, ставља га на свог коња или магарца, одводи га у преноћиште оближње градске гостионице и плаћа његово лечење.

На крају, Христос поставља кључно питање: „Који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао у руке разбојницима?“ (Лука 10:36) Човек одговара: „Онај који му је показао милосрђе.“ Господ онда каже: „Иди и ти и чини тако.“ (Лука 10:37) Ова прича нам даје неколико важних поука: Ближњи није само онај ко нам је „приближан“ по крви или по месту у коме живимо, већ свако коме је потребна наша помоћ. Човек жели да ограничи свој круг „ближњих“, постављајући некада религијска или етничка ограничења. Међутим, Христос нам каже да не смемо гледати на разлике, већ на потребу и милосрђе. У нашој свакодневници, ближњи може бити било ко – сусед који је болестан, непознати који је изгубио посао, дете без родитељске заштите, или старац који је усамљен. Замислите ситуацију у којој идемо улицом и видимо да неко пада у несвест од глади. Можемо да прођемо поред њега и затворимо очи, као што су то учинили свештеник и левит из приче. Међутим, Самарјанин нам показује прави пример: зауставити се, понудити помоћ, учинити нешто конкретно за ту особу, било да је то хлеб, разговор или новчана помоћ. Јеврејски свештеник и левит су имали прилику да помогну, али су одбили. Они су имали знање и веру, али нису показали милосрђе у пракси. Самарјанин није само размишљао о несрећном човеку – он је био спреман да се жртвује, да одвоји свој труд, новац и време, да би помогао. Овде можемо да се сетимо речи Светог Јована Златоустог, који каже: „Милостиња није само да дајеш од вишка, већ да се жртвујеш за друге, чак и када немаш много.“ Често, ми верници смо спремни да говоримо о љубави и милосрђу, али је потребно да их спроведемо у дело. Зато нас Христос позива да будемо попут Самарјанина. Господ каже: „Иди и ти и чини тако.“ Ово није само поука за свештенике, већ за сваког хришћанина. Ми смо позвани да у свакодневном животу, у малим стварима, покажемо милосрђе, као што је Самарјанин показао. У свету црквених отаца, имамо многе примере људи који су живели по овим принципима. Свети Василије Велики, на пример, користио је доброчинство као свој начин живота. Он је оснивао болнице и трпезарије за сиромашне, показујући љубав и милосрђе у практичном смислу. У савременом животу, имамо прилику да учинимо исто: да своје ресурсе, време, љубав и молитву усмеримо према људима који су у невољи, на начин који не само да олакшава њихову патњу, већ и нас саме испуњава духовним миром и смиреношћу. Замислите породицу која је изгубила дом у пожару. Можемо да затворимо врата свог дома и да се посветимо само својим проблемима, или можемо да отворимо срце и дом, да пружимо гостопримство, подршку и молитву. То је оно што значи бити истински Самарјанин. 

Драга браћо и сестре, Господ нас позива да покажемо милосрђе у сваком моменту нашег живота. Нека нас пример Самарјанина и поука из ове приче подстакну да превазиђемо страх, неумешност или равнодушност и да будемо они који у срцу носе истинску љубав и спремност за помоћ. Нека Господ, кроз молитве Пресвете Богородице и Светих Отаца наших, да снаге да не будемо само гледаоци у животу, већ прави следбеници Господа који делују у Његовом духу милосрђа и истинских хришћана Христових . Амин.

Беседа у Недељу двадесет прву по Педесетници

Јеванђеље по Луки, зачало 35, 8 глава од 5 до 15 стиха, 

-Прича о сејачу и семену-

Драга браћо и сестре,

Данас смо позвани да размислимо о једној од најпознатијих и најважнијих прича коју је Христос испричао – причи о сејачу и семену. Ова прича нам се открива као дубоко учење о Божијем Царству и начину на који прихватамо Божију реч.

1. **Сејање семена: Реч Божија као дар и изазов**

Христос говори о сејачу који излази да посеје семе. Он сеје семе на различите врсте земљишта: на пут, на камен, на трње и на добру земљу. Семе које он сеје представља Божију реч – ту непогрешиву Истину која долази од Бога и која има моћ да преобрази срца људи. Једнако као што семе треба добру и плодно тло да би изникло и донело плод, тако и Божија реч захтева спремност и отвореност срца људи да би им донела живот и спасење. Сејање је, међутим, и изазов. Христос нам показује да неће сви људи примити ту реч на исти начин. Ово није само прича о томе како се семе сади, већ и о томе како различити људи примају ту реч. Реч Божија не само да је дар, већ је и изазов – изазов да се припремимо да је примимо, да се потрудимо да наши животи постану као добра земља, где ће семе расти и доносити плодове.

2. **Четири врсте земљишта**

Христос нам затим разматра четири различите врсте земљишта на које семе пада. Прво је земљиште поред пута, где семе одмах буде узето од птица. Ово представља људе који чују Божију реч, али им је срце затворено и немоћно да приме ту реч, па сатана долази и одузима оно што су чули. Људи који су попут овог земљишта не дозвољaвaју да Божија реч продре у њихове животе, јер су им срца преокупирана другим стварима.

Друго је земљиште каменито, где семе брзо ниче, али, на жалост, нема дубоке корене, брзо и увене када настану искушењаа или прогони. Ово су људи који примају Божију реч са радошћу, али их око њихових живота брзо преузимају тешкоће и проблеми, и они се повлаче и престају да следе Христа. Њихова вера није дубока, и не могу да издрже у искушењима.

Треће је земљиште са трњем, где семе ниче, али је загушено са свим бригама и забавама овога света. Људи који су попут овог земљишта су они који примају реч, али се препусте страховима и жељама овога света, те на крају не доносе плодове. На крају, ту је добро земљиште – земљиште које је припремљено да прими семе и да му дозволи да расте и да роди. Ово су људи који са поштовањем примају Божију реч, разумеју њену вредност и воде живот у складу са њом. У њиховом животу, семе се претвара у плод, а плод је живот који слави Бога и служи ближњем.

3. **Шта можемо научити из ове приче?**

Прича о сејачу и семену нам показује дубоку истину о нашем односу са Божијом речју. Оно што је важно није само то да ли смо чули Божију реч, већ и како је примамо у свој живот. Не постоји магија у томе да примимо Божију реч – важно је да будемо спремни да отворимо своје срце и да дозволимо да она коригује наше животе, да нас обликује и води. Прва порука ове приче је позив да размислимо о свом срцу. Какво је наше земљиште? Да ли смо отворени да примимо Божију реч? Да ли смо спремни да је чувамо и да дозволимо да она доноси плод у нашем животу?Друга порука је позив да се трудимо да будемо као добра земља – да негде дубоко у себи припремимо земљиште, очистимо га од камења и трња, да прихватимо истину Божије речи и дозволимо да она израсте у живот који је плодоносни. Божија реч није нешто што се само чује једном и заборави – она је нешто што треба да се негује и подстиче у нашем животу. 

Браћо и сестре, ова прича нас позива да будемо свесни Божијих дарова и да се припремимо да их примимо са благодарношћу и посвећеношћу. Реч Божија је жива и делотворна, али само ако смо ми спремни да је прихватимо, да њоме живимо и да кроз њу растемо. Бог нам стално шаље своју реч, али како ће она утицати на нас зависи од тога каква смо ми земљишта.

Нека нам Бог помогне да будемо земљиште у које Његова реч пада и које доноси добар плод, да живимо по Његовим заповестима и да сваки дан растемо у љубави и истини. Амин.

                                                      

Беседа на празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег

У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, наша Црква данас молитвено прославља рођење Св. Јована Крститеља и Претечу Господњег. Светитељ  који својим животом и делима спаја Стари и Нови Завет. Светитељ који је , како кажу Свети Оци, последњи пророк јеврејског народа и Старога завета. И не само последњи него и највећи пророк народа израелскога кога је Бог одабрао да буде претходник Господа нашег Исуса Христа и Сина Божијег. Овај предвесник и нагосвеститељ будућег спасења је, као што сте чули из Јеванђеља, рођен од родитељ који су били у поодмаклим годинама. Но, да је у Богу све могуће, они су нам и доказ. Али они нам нису и једини доказ. Још је у Старом Завету Господ подарио дете праоцу Аврааму и његовој жени Сари нероткињи и добили су сина Исака. Дакле, престарели родитељи Аврам и Сара као и првосвештеник Захарија и Јелисавета, који више по законима природе нису могли да имају деце али благодаћу Божијом они су добили благослов и утеху у Исаку код Аврама и Саре тојест у Јована код Захарија и Јелисавете. Само натприродно рођење Јованово је увод, најава и  у ствари својеврсна претеча онога што ће се касније догодити у лику и делу Господа нашег Исуса Христа. Овде једно чудо предходи другом, како каже синаксар на празник рођења Светог Јована Крститеља, који даље наставља: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". Јелисавета, жена Захаријина, је као што знамо из Јеванђеља, била рођака Пресвете Богородице те је тако и Св. Јован био, по женској линији рођак Господа нашега Исуса Христа. Све се ово догађало људима које је Бог изабрао и који су добровољно, у својој слободи, пристали на извршење Божијег плана. Видите и сами из Јеванђеља да су Захарије и Јелисавета били богобојажљиви људи и пуни љубави, вере и наде. Познавали су Стари завет и очекивали су Месију – Спаситеља њиховог народа. Првосвештеник Захарија је богослужио у храму. Дакле, био је из рода јеврејског свештенства. Иначе, живели су у Хеврону, неких осам сати удаљености од Јерусалима. Св. Јован је, као и шест месеци касније рођени Господ од Пресвете Дјеве Марије, као дете осетио гнев Ирода који је владао тим крајевима. И њега је Јелисавета морала да сакрива од убилачке руке и војника Иродових у време када је страдало много мушке деце до две године узрасата, а све због Иродовог страха да му неко од њих не преузме престо јер је чуо за цара Јудејског који се родио од пророка и свештеника јудејских. Највећу жртву је поднео отац Св. Јована, Захарија, који је страдао тада у Јерусалимском храму између олтара и храма јер није хтео да им преда своје дете. 

Свети Јован је рано остао без родитеља, а његово одрастање је било у јудејској пустињи где се подвизавао заиста монашки у самоћи, окружен анђелима и молитвеном разговору са Богом. Никада није видео свог рођака, Господа Исуса Христа, до онога тренутка када је крштавајући народ покајничким крштењем у реци Јордан крстио и самог Господа рекавши му тада: Гле јагње Божије. Претечу Господњег и Пророка Јована су најављивали још у Старом завету пророк Исаија  и Малахија и још за њега кажу да је последњи пророк Старога завета, а први апостол и мученик Новога завета. Својим животом је сведочио Христа, а онда и на крају својом мученичком смрћу примио ореол вечнога живота. Колико је овај светитељ значајан и битан говори и чињеница у календару где га наша Света Црква прославља шест пута у току године. Имамо његово зачеће, па рођење, Усековање, његово обретење часне главе… итд. 

Данас је рођендан часног и славног Пророка и Крститеља Јована, а Света наша Црква је домаћин. Она вас је данас звонима позвала на гозбу која је припремљена у част Светога Јована, а Христом ће нас послужити да сви будемо у њему једно. 

Нека је срећна слава свим свечарима, а вама драга браћо и сестре, срећан и Богом благословен данашњи празник. 

Беседа у пету недељу по Васкрсу - Недеља о Самарјанки

Христос Васкрсе, драга браћо и сестре,

 Ево нас у петој недељу после Васкрса. Недељи која се код нас у Православној Цркви зове још и недеља о Самарјанки јер Јеванђеље које смо сада чули говори о сусрету Господа нашег Исуса Христа и жене Самарјанке који се догодио код извора Јаковљевог. Иначе, познатог праоца свих јеврејских племена тј. дванаест јудејских племена. Ко познаје историју боље, знаће да је праотац Јаков имао 12 синова који су поделили ове земље на дванаест племена који су касније у историји до Христа ратовали, на жалост, међу собом и освајали једни друге, убијали, поробљавали као и прелазили на паганске и многобожачке обреде и клањања боговима. Град Сихар, који се овде помиње, се налазио у Самарији, кроз који је Христос желео да прође враћајући се из Јерусалима, а идући у родну му Галилеју. Тих дана се у Јерусалиму славио највећи Јеврејски празик Пасха и Христос, будући и сам Јеврејин, га је поштовао и прослављао. Нашао се на путу код овог извора и будући жедан тражио је од жене самарјанке воде да пије.

Самарјани су народ од измешаног становништва, што Јевреја што неких многобожачких народа, те се и тај остатак јеврејске заједнице утопио у многобожачке обичаје и веровања. Нису се никако волели и поштовали са суседима Јеврејима који су их сматрали нечистима и изродима. Жена Самарјанка је била изненађена и зачуђена поступком и обраћањем Христовим њој при чему јој Господ даје назнаке ко је заправо Он и шта Он носи у себи поменувши воду живу. Овде следи интересантно познавање јеврејске историје ове жене самарићанке која у разговору са Христом помиње праоца Јакова кога сматра својим родоначелником. Истина, сва околна племена су дубоко у себи добро знали ко је њихов праотац. Одакле су се доселили. Добро су знали Мојсеја и излазак из Египта али, на жалост, због прихватања туђих обичаја и многобожачког веровања били су одбачени и проглашени издајницима свога рода. Христос тражи од жене да доведе свога мужа на шта му она одговара да нема мужа и наравно Господ који све већ зна, овде показује своју божанску пририоду рекавши јој да је имала већ до сада пет мужева и да јој овај тренутни човек није муж. Самарјанка у Христу препознаје и више од пророка и заинтересованост расте у њеном тражењу за водом живом. Интерсантно је поменути, такође, и то да је она знала да треба да дође Месија звани Христос. Дакле, и сами Самарјани су очекивали Месију знајући за пророштва о којима се говорило. Господ се овде потпуно јавља овој жени као Бог и као Спаситељ рекавши јој : Ја сам – који говорим с тобом. Ово је било довољно жени да остави крчаг са водом и оде да јави у граду кога је видела и шта јој се управо догодило позвавши притом људе тога града до дођу и виде Христа. Наравно, апостоли, који су пристигли из града са храном, видевши да Христос разговара са самарјанком није им било право али су ћутали и чекали да им Учитељ објасни шта се ту дешава. Добили су једно универзално хришћанско, рекао бих, ванвременско, ванљудско – просто божанско објашњење које само једини Бог може из своје љубави да да, а то је да су сви људи овога света позвани у наручије Божије и позвани на спасење. Дакле, да доведемо ову причу у садашњицу пошто је она итекако ванвременска. Ми Срби имамо један, да тако кажем, проблем са нашим спасењем, од многих проблема, са којим се суочавамо, а то је да мислимо да смо ми једини заслужили спасење, да смо једини који ћемо да се спасемо. То је слична или иста грешка у коју су упали и Јудејци карактеришући себе као једине чисте вернике који морају да буду спасени. Христос ово оповргава тако што прилази људима који су сматрани нечистим истичући да је и за њих потрбно спасење и да иде време када истинским богоборцима и миолитвеницима неће бити потребан Јерусалим или Самарија или неко посебно место молитве већ ће се тражити какво је њихово место молитве у срцу. Дакле, чисто срце Господ жели, а за узврат томе срцу даће живу воду. У данашње време постоје у овом свету разне светске воде које се нуде као неки еликсири за младост, еликсири за излечење и нешто где ће човек да утоли своју жеђ и макар на кратко се осетити срећним. Ми смо нужно на њих упућени јер живимо у овоме свету али примећујемо да ниједна од њих не може да задовољи човекове потребе у потпуности. Не говорим овде о материјалним стварима већ конкретно мислим на духовно остварење човека у потпуности. Дакле, човек једе и пије и тако свој организам окрепљује. Тако исто човек тражи неку духовну, интелектуалну или културну активност и висину којом ће да окрепи свој унутрашњи мир и који ће га учинити спокојним и задовољним. Послао нам Отац свога љубљенога Сина на Земљу да нас обрадује и утеши и поврх свега да руку спасења кроз Његово распеће и Васкрсење...; остави нам Христос у аманет науку којом се можемо спасавати од смрти; остави нам живот вечни, науку звану '' Жива Вода''. Остави нам Господ себе и показа правац и пут којим да идемо напред али нажалост нама то није довољно. Словимо за најузвишенија и најсавршенија бића, круну и врхунац божанског стварања; радимо са разломцима, хемиским супстанцама, развијамо технологију, проваљујемо шифре, а не можемо да схватимо просту ствар..., па онда узмемо неку од овоземаљских наука и са њом покушавамо да нађемо шифру за будући живот и тако искваримо цео Божји план и домострој о творевини и спасењу рода људског, што би рекао наш народ: ,,Исправљамо криве дрине. Јер како ћемо ми који смо твар Његова да се без Њега - Извора Воде Живе - уздигнемо? Амин.

Беседа на Цвети - Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

У шесту Недељу овог Великог васкршњег поста, драга браћо и сестре, наша Црква се молитвом, богослужбеном традицијом и јеванђелским читањем присећа часног и славног уласка Господа Исуса Христа у град Јерусалим. Заиста, овај Његов улазак није био као претходни. Будући да је Христос до тада много пута боравио у Јерусалиму учећи и проповедајући али на данашњи дан Он улази на начин на који су свечано и победоносно улазили цареви када би се враћали из ратног похода и са трофејима. Господ наш није имао ратни трофеј у виду заробљеника или негог блага у виду злата. При уласку у град Јерусалим Он је носио благодатни препорођај душе и назнаку на оно што би ми назвали прелазак из смрти у живот. Носио је са собом слободу вере у Бога и слободу од окова смрти. Дан пре, васкрсао је његовог пријатеља Лазара који четири дана мртав лежаше у гробу. Дивно и божанствено чудо које учини Христос над својим пријатељем обратило је многи народ јудејски који је поверовао његовим проповедима и кренуо за њим. На жалост, уплашивши се и увидећи да ће изгубити јудејски народ који им више не придаје значај њиховој проповеди, јеврејски првосвештеници и старешине су почеле да смишљају планове како би Господа нашег оптужили за нешто и склонили га од јерусалимског храма и народа једном за свагда. Са данашњим даном почиње најава Христовог страдања јер је, колико год да је био дочекан у Јерусалиму као цар, био дубоко тужан због тога што је знао шта га ускоро очекује. Будући да је Спаситељ познавао срца свих оних који су га дочекали и бацали свечано пред њим зелено грање и палме – симболе мира и радости – знао је добро да је њихова радост тренутни занос и да ће га многи од њих из те масе већ крајем наступајуће седмице пљувати, ругати му се и гласно викати „Распни га“. Стога, драга браћо и сестре, овај празник нам пружа прилику за висока размишљања. У Јерусалиму народ није разумео смисао посете Спаситељеве и Његових проповеди и чуда. Господ је код јерусалимског народа препознао хладноћу и грубост срца јер нису разумели Божанску посету коју су у Светом Писму Старога завета најављивали и очекивали пророци и праведници. Дакле, све што су им јеврејски свештеници и старешине говориле о Богу и о пророчанствима, на жалост, већина није препознала у Господу Исусу Христу па чак ни само свештенство. Пошто није познао ову благодатну посету кроз Господњи улазак у Јерусалим, јеврејски народ је имао да очекује другу посету која доноси казну. Кроз неколико година после Христовог Васкрсења Јерусалим је уништен од стране римске војске толико да ни камен на камемну није остао док се народ расејао по свету јер како каже пророк Исаија: Није познао времена у којему је похођен…Ово није била Божија казна Јеврејима већ је ово била њихова слобода избора. Спаситељ није приморавао никога да верује у Њега већ је указивао на оно што се требало догодити, а што је већ било проречено у Старом завету.

Само Лазарево васкрсење, које се десило дан пре, је била најава великог и светлог догађаја будућности, свеопштег васкрсења из мртвих целокупног људског рода и творевине Божије. За ово нас наш Спаситељ и Господ припрема и на ово је он указивао тадашњем народу. Творевина Божија, човек, бива подвргнут једној драстичној промени. Мења се закон физике и улази се у метафизичко стање. Онима који не верују нека се сете да је после Лазаревог васкрсења исти тај Лазар био са Христом и апостолима на заједничкој вечери пре Господњег уласка у Јерусалим. Тропар, песма данашњег и јучерашњег празника гласи: Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже, Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње. Стога нам, браћо и сестре, овај празник стоји као припрема за наше васкрсење у Господу. У ове дане се у храмовима освећује врбица и дели верном народу како би достојно, у миру и радости, дочекали светло васкрсење Христово. Христос данас улази у срце сваког верника да га посети и објави му спасоносни пут. Дочекајмо га у радости и простримо по путу нашег срца веру, наду и љубав  у Христа као палмине или врбове гранчице јер Цар над царевима хода по њему. 

Помолимо се заједно да благодат Божија просвети наш разум, да бисмо могли достојно да дочекамо Цара славе и у радости прославимо наступајући празник васкрсења Христовог коме је вечна слава у векове векова. Амин.

Беседа у Недељу о Митару и Фарисеју

Свето Јеванђеље од Луке 89 зач. (18:10-14)

Данашњом јеванђелском причом, драга браћо и сестре, од ове недеље започињемо велике припреме за Велики часни пост који нас очекује. Чули смо Христову причу коју Господ прича, како каже само Јеванђеље од апостола Луке, „некима који бијаху уверени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху.“ У овој данашњој причи износи се пред нас две слике човекове и две могућности у којима можемо и ми да се нађемо. Износи се пред нас слика фарисеја и слика митара или цариника да их погледамо и да се над њима размислимо. Прича нам говори о користи смирења где нам смирење износи на висину праведност као и штети гордости и њеног преузношења и спуштања до дна саме огреховљености. Спаситељ наш нас учи кроз ову причу да се тајна човековог моралног уздизања налази у смирењу и обрнуто – узрок човековог падања налази се у гордости. 

Фарисеји су, у оно време, представљали водећи верско-политички правац и духовне вође јеврејског народа. Проповедали су строго поштовање закона Мојсејевог али ни сами нису били доследни тих закона. Дакле формално су изигравали побожност, а у души су били искварени. Те је тако и данас када некога назовемо фарисејем и окарактеришемо његова дела и чин фарисејским мислимо на лицемерје. Док је Господ наш Христос поучавао народ у правди, милосрђу, смирењу и братољубљу они би били ти који би увек покушавали да опструишу разним питањима кроз противљење на ова његова учења.

Што се тиче цариника и митара знамо да је био омражен у народу из разлога што је свој народ опорезивао зарад зараде римске империје. Дакле, убирли су порез од јеврејског народа за римљане и због тога су их људи мрзели. Један од познатијих цариника у то време је био и сам Апостол и јеванђелист Матеј за кога се каже да је живео у оно време на високој нози за разлику од осталих Апостола. Наравно, то је све било пре него је упознао Христа и пошао за њим. 

У овој причи можемо да приметимо такође и различито поимање светости: Човек који је свет зуахваљујући сопственим силама – фарисеј, док у другом човеку видимо једну потпуно другачију светост. Светост која произилази из односа са Христом и која није плод никаквих личних заслуга – то би био дакле овај цариник. Када пажљиво саслушате ову кратку причу приметићете разлику и у молитви који ова двојица изговарају у храму. Фарисеј се и не моли јер он није дошао да се моли већ да се похвали својом узвишеношћу и егоцентризмом. Није дошао да пред Богом призна и исповеди своју грешност и да се покаје већ да покаже своју лажну побожност и подлост свога лицемерства. Чак је, као што сте чули, клеветао и човека који је био у углу храма и плакао и молио се. За фарисеје је иначе Христос често говорио и упућивао им критике на њихова лицемерна понашања рекавши да затварају царство небеско људима, да се лажно Богу моле; да чисте споља чашу док је она изнутра прљава; да су окречени гробови који су унутра пуни костију и прљавштине, а споља се виде лепи итд. Ово није била осуда само фарисеја у оно време, ово је осуда фарисеја и овога времена и фарисеја који долазе, а знамо и сами у каквом свету живимо данас и каквих све људи има у нашем друштву, политици,  просвети и у науци, приватном и јавном животу. На жалост у данашњем друштву лакше је и милије изгубити душу, образ и савест неголи један динар и такво друштво је управо згодно за фарисеје. 

У поступцима и молитви фарисеја и цариника откривају се њихова срца и разлике у њима. Фарисеј је задовољан самим собом, лаже себе, Бога и људе да он није као други људи – грабљивац и прељубник. Цариник, са друге стране, отворено признаје своје грехе, удара се у прса и виче: Боже, милостив буди мени грешноме! Ово је позив упућен Богу у покајној смирености кроз плач и ридање душе која вапи за спасењем од греха. Господ је велики и види сва наша дела и недела те тако види и у срца ове двојице, прашта смиреном царинику, а одбацује гордог фарисеја. Корисно је, браћо и сестре, и спасоносно за нас хришћанско смирење и ова прича нам то доказује и предлаже да се удубимо у правила чистог хришћанског живота и подвига. Та правила захтевају од хришћана да мотри на своје поступке и своја дела и да не осуђује друге за оно што чине или не чине. 

На крају ћу подсетити себе и све вас на Христове речи из данашњег Јеванђеља која гласе: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Пожелео бих да сви ви уђете у наступајући пост са цариниковом смиреношћу у скрушеном покајању спремни на исповест пред свеблагим Господом коме је вечна слава у векове векова. Амин.