Савремени одговор на текст Јеванђеља по Матеју (18, 23–35) - прича о немилисрдном слуги
Управо смо чули страшну и спасоносну Христову причу о слузи коме је цар опростио сав дуг – огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.
То је огледало у које треба сви да погледамо: Бог нам свакодневно опрашта, а ми ближњима често меримо ситно и памтимо дуго.
Прва лекција: опроштај није слабост, него права снага. Он није брисање истине или потискивање онога што је учињено; опроштај је одлука да прекинемо освету. Правда се не укида када опраштамо – напротив, она постаје могућа. Јер тек кад престанемо да зло враћамо злом, можемо очистити срце и јасно видети шта је исправно и праведно. Истина увек на крају излази на светлост, а лаж има свој рок трајања. Сила може да заглуши, али не може да излечи оно што је сломљено у души.
Зар није тако и у нашим домовима? Муж и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да излечи све. То је реч која руши зидове љутње, склапа ране и гради мостове љубави. Почетак опроштаја је крај самосажаљења; почетак мира је крај „књиге дугова“ коју свако од нас носи у себи.
Исто је и у друштву: на послу, у школама, у комшилуку. Памтимо увреду као благо, а добро заборављамо. Држимо спискове: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога погледао попреко. Постајемо затвореници сопствених евиденција, уместо слободни људи опроштаја. А слобода долази кад прекинемо круг: први приђи, први поздрави, први понуди руку — не зато што је други „заслужио“, него зато што је Христос теби већ све опростио.
Наш народ данас стоји између неправде и страха. Србија је уморна од подела и тврда од сукоба. Они који имају моћ често доносе одлуке које гуше слободу и правду, а народ који стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, уме да буде дочекан насиљем. То је слика немилосрдног слуге у јавном животу: заборављена милост рађа ново дављење. Али управо ту почиње наша хришћанска одговорност: не смемо да игноришемо зло и неправду око себе, али истовремено не треба да постанемо као они који чине зло. Треба да одговоримо праведно, с миром у срцу, и не преносимо мржњу и насиље на друге. Прекидамо круг мржње да бисмо могли да тражимо правду чиста срца.
Морамо се сетити једне ствари: живи смо јер нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде. Ако научимо да праштамо, можемо да градимо домове у којима се човек не боји да буде слаб, школе у којима је истина цењенија од сналажљивости, посао где је реч јача од потписа, и државу у којој власт престаје да стеже и почиње да служи. Ко опрашта — не капитулира, него побеђује себе; а ко победи себе, тај мења свет око себе.
И управо овде долазимо до срца хришћанског живота: опроштај нас учи да живимо за Вечни живот. Царство небеско није само награда након смрти – оно почиње када у срцу пустимо милост, када градимо љубав и заједницу једни с другима у Христу Господу. Кад праштамо, ми већ живимо Царство небеско на земљи, стварамо заједницу где људи могу да буду слободни, сигурни и вољени.
Неће нас спасити нови рокови, нове уредбе, ни нови избори, ако останемо стара срца. Јер само онај ко уме да опрости може да буде слободан и храбар, и само народ који прашта — али и истину не издаје — може да иде напред. Почнимо од малог: у породицама, на послу, међу комшијама рецимо једни другима: „опрости“. И онда ћемо имати снаге да као заједница кажемо: „станите — доста је дављења. Време је за милост, време је за правду, време је за љубав.“
Нећемо више живети као тај слуга који је заборавио милост, јер ми постојимо зато што нам је Господ опростио. Ако Он, безгрешни, прашта нама, како да ми не праштамо једни другима?
Свака увреда и неправда морају остати иза нас. Љубав и милост треба да буду зидови који нас штите и воде, а не окови који нас гуше. Срца наша треба да буду света, храбра и спремна да опраштају и обнављају. Сваком речју, сваким кораком, можемо сејати семе мира и слоге – и већ овде, у Христу, градимо Царство небеско на земљи. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар