Браћо и сестре,
Данас слушамо страшну и спасоносну причу о слузи коме је цар опростио сав дуг, огроман, непојмљив, дуг који никада не би могао отплатити. И шта се догодило? Тај исти слуга није умео да опрости своме другу једну ситницу. Зграбивши га за врат, почео је да га дави, захтевајући да му врати све. И због своје немилости, и сам је био предат мучитељима.
То је огледало у које треба сви да погледамо. Бог нам сваки дан опрашта. Ми Њему дугујемо све: дах, живот, љубав, сваку шансу да кренемо изнова. Наши греси су огроман дуг, а Он нам га сваки пут опрашта. И опет, кад дође тренутак да ми једни другима опростимо, онда се претварамо у бездушне чуваре, који се држе за ситнице, за увреде, за мале неправде — и гушимо ближње, али у ствари гушимо себе.
Зар није тако у породицама? Муж
и жена ћуте данима, браћа не говоре годинама, деца се удаљавају од родитеља јер
нико нема снаге да први каже: „опрости“. А једна реч, из срца, могла би да
излечи све. То је реч која руши зидове љутње, која склапа ране и која гради
поново мостове љубави.
Исто је и у друштву: на послу,
у школама, у комшилуку. Често памтимо увреду као благо, а добро заборављамо.
Сваки води у себи књигу дугова: ко је шта рекао, ко шта није учинио, ко је кога
погледао попреко. И постајемо затвореници сопствених књига, уместо да будемо
слободни у опроштају.
А зар није тако и са нашим
народом данас? Србија је уморна од подела. Они који држе власт често доносе
одлуке које гуше слободу и правду. Некад је тешко видети грађане као браћу и
сестре, јер се слика о људима креира у сузама, страху и неповерењу. Народ који
стаје пред неправду без оружја, са песмом и заставом, често бива дочекиван
насиљем. То је слика немилосрдног слуге у савременом свету.
И шта онда бива? Ми, народ,
стојимо између сила које нам задају неправду и околности које нас гуше, као
онај друг у Христовој причи. А сви заједно заборављамо да смо само зато живи што
нам је Бог опростио дуг већи од сваке неправде.
Зато је Србија данас предата
мучитељима — мучитељима мржње, насиља, страха и подела. И све док не научимо
опроштај, бићемо у тој тамници. Али ако почнемо да праштамо, ако почнемо да
видимо једни у другима брата и сестру, а не непријатеља, тада ће Господ и нас
ослободити.
Неће нас спасити ни нови
избори, ни нове одлуке власти, ако нема промене у срцу. Јер само онај ко уме да
опрости може да буде слободан. И само народ који уме да прашта може да иде
напред.
Зато, браћо и сестре, почнимо
од малог. У породицама, на послу, међу комшијама, рецимо једни другима:
„опрости“. А онда ћемо имати снаге и да као народ кажемо онима који воде:
„станите, време је да се прекине дављење, време је за милост, за правду, за љубав“.
Јер Србија не сме да буде тамница свога народа, него дом свих својих људи.
Не будимо као онај слуга који
је заборавио милост. Ми постојимо само зато што нам је Господ опростио. Ако Он,
безгрешни, прашта нама, зар ми да не праштамо једни другима?
Нека свака увреда, свака
неправда, свака реч која раздваја, буде срушена у нама. Нека љубав и милост
постану зидови који нас штите и воде, а не зидови који нас гуше. Нека срца наша
буду света, нежна и храбра, спремна да праштају и обнављају.
Нека сваки наш корак, свака
наша реч, свака наша мисao буде семе мира и слоге. Нека нам руке буду отворене
за помоћ, а срца за разумевање. Да се не бојимо да будемо благослов и светлост
једни другима, и да не дозволимо да мрак мржње и неправде покрије нашу земљу. И
запамтите: ниједан народ, ниједна душа, ниједан човек не може преживети без
опроштаја! Амин.
Нема коментара:
Постави коментар