...У
једном тренутку свога живота, на неком „раскршћу свога пута“, сусрећемо се неизбежно
са болешћу, са пропадљивошћу, са смрћу. Тада искрсавају најнеумољивија питања:
каква је логика тога привременог круга нашег биолошког постојања? Завршава ли
се, дакле, све на два метра испод земље? И шта је то што се са смрћу гаси, те
оставља тело да се као неутралан предмет распада у прах? Шта је то човечији
поглед, реч, његов смех, гестикулација, његов „израз“? Оно што се са смрћу гаси
јесте оно што га чини јединственим, несличним и непоновљивим – начин на који
воли, на који се радује, на који болује, посебан начин на који сваки човек
остварује свој живот. Да ли је све то и оно друго што човек данас покушава да изучава
уз помоћ научности „дубинске психологије“, како је називамо, - тојест свест,
подсвесно, несвесно и , на крају, „ја“(его), идентитет човека,- да ли сусве то
биолошке функције, као што су варење, дисање и циркулација крви? Или човек јесте (бивствује), постоји, на начин
који се не исцрпљује у његовим биолошким функцијама, и то на такав начин који
човека чини истински постојећим, кога се не дотичу време и смрт?
У
једном тренутку свога живота, на прелому или на „раскршћу свога пута“, човек
почиње да сумња да позитивно знање
даје одговоре на само нека од његових питања. И да постоји неки простор са оне стране природе (физичког),
метафизички простор (простор уметности, љубави, тајне постојања), коме, да бисмо
га упознали, треба да се приближимо са „мером и постепено“, много другачије од
онога што осигурава једноставну веродостојност чулних датости природе.
Читаве
векове човек се борио и бори се са питањима метафизике: филозофија, уметност,
религија прдстављају облике те непрекидне и неисцрпне борбе, која човека чини
посебним у односу на сва друга бића и ствара његову цивилизацију. Данас живимо у цивилизацији која покушава да се утемељи
на „секуларизацији“, на забораву метафизичких питања, али и тај став је опет
метафизички, те и он утемељује (или растемељује) цивилизацију.
Уосталом,
колико год да човек покушава да избегне неумољива питања метафизике, колико год
да настоји да их заборави у грозници професионалне активности и политичке
ангажованости или у ненаситој потрази за уживањима, колико год да их презире и
да их исмева у име митологизоване „науке“ која „на све даје одговор“ или ће „једном
дати“, та питања вребају на човековом путу. Изненадан „квар“, како каже
Dürrenmatt: аутомобилска несрећа, карцином, некаква срчана „незгода“ и оружје
самодовољности се распада, а човекова голотиња се показује душераздирућом. Пред
нама се ненадано отвара хаос неодговорених питања која нису недоумице ума него
застрашујуће празнине у нашем постојању.
У
тим неочекиваним тренуцима „метафизичке будности“, рекло би се да се сва наша
питања аутоматски резимирају у једној значајној речи која је сама по себи и
позната и безмерно непозната: у речи Бог. Ко је онај који нам је о Њему
говорио, шта је Он и где се налази? Да ли је Он плод људске маште, нужност коју
диктира наш ум, или је Он стварно биће, али скривено као што је скривен песник
у својим речима и сликар у своме сликарству? Постоји ли Он, на крају крајева,
или не постоји? Да ли је Он узрок и циљ постојања света? Има ли човек у себи
нешто од Њега, нешто што превазилази време, простор, пропадљивост и смрт?
Одломак из књиге Азбучник вере од Христа Јанараса
Нема коментара:
Постави коментар